Robin Hood živi u Lapovu

Posle šest meseci studentskih i građanskih protesta Srbija više nije ista. Motivi društvene pobune su različiti, ali svima je zajedničko da postojeći sistem mora temeljno da se menja. Podrška Aleksandru Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci krnji se iz dana u dan.

Otkako je u Beogradu ispisana istorija 15. marta, kada se okupilo više od 300.000 ljudi, sloboda je zakucala na vrata, a svemoćni predsednik je dočekao da mu popularnost opasno pada. Ljudi u 17 gradova, od Pirota, Čačka, Valjeva, Novog Sada do Novog Pazara, traže da mu se oduzme titula počasnog građanina. Kakav šamar!

Otišao je u Niš, da bi promovisao svoj populistički Pokret za narod i državu. Svetkovina je najavljena kao veličanstvena, a privedeno je tek 20.000 ljudi, mahom iz drugih mesta pošto su Nišlije bojkotovale ili otišle na protest koji su u istom danu organizovali studenti. Naprednjački dernek trebalo je da traje tri dana, a trajao je nekoliko sati.

Dovitljivi penzioneri iz Lapova prijavili su se za miting u Nišu, prošli kroz brzu obuku poznatu kao “ćaci trening” i seli u autobus. Kad je zatrebalo, vikali su “Aco Srbine” i na kraju uzeli po 5.000 dinara, koliko je iznosila dnevnica.

Onda su ljudi iz ove varošice otišli nekoliko stotina metara dalje, do mesta gde su bili okupljeni oni koje istinski podržavaju parolom “Lapovo uz nobelovce”. Predali su sav novac studentima koji su predsedniku poručivali “Iš iz Niš”. Novac iz neformalnih i nelegalnih tokova SNS-a preusmeren je onima kojima je pomoć zaista potrebna. Robin Hood živi u Lapovu.

Predsednik je poručivao da dok je živ, neće biti prelazne vlade koja bi trebalo da pripremi slobodne i fer izbore. Imenovao je novog mandatara, dobio novu Vladu ispunjenu njegovim poslušnicima, ali se sada suočava sa čestim studentskim zahtevom: raspisivanjem vanrednih izbora.

Istraživanja kažu da studenti imaju gotovo dvotrećinsku podršku javnosti, pa predsedniku nije do izbora. Nije siguran da može da ih dobije ni uz sve malverzacije i krađe kojima je sklon. Teško da bi mogli da ga spasu i tovari birača koje je Milorad Dodik spreman da mu isporuči iz Republike Srpske.

Vlast bi da sačuva okvir u kome može da izađe na naredne izbore i da, kao prošli put, prođe nekažnjeno zbog svih mahinacija. Ne bi da menja izborne uslove. Ne dopušta slobodne izbore, kao što ne dopušta da se istrage korupcije popnu do njenih vrhova.

Predsednik igra na kartu produbljivanja polarizacije. Dok se spekuliše da li će biti novih izbora, predsednik sve više preti, iako je valjda svestan da je veća verovatnoća da represija označi njegov kraj nego da smiri situaciju. Demonstrantima poručuje da su svakodnevne blokade i protesti “čisto siledžijstvo” i da će krivično odgovarati zbog “protivpravnog paralisanja privrede”.

Brutalno se obrušio na univerzitete. Studente zaobilazi, ali je profesorima ponudio “krompir” umesto plata u pokušaju da ih odvoji od studenata. Želi da ih pokori, da ih natera da odustanu, da se ponize, da biraju između principa i egzistencije.

Rektor Beogradskog univerziteta suočen je sa zahtevima za hapšenje i išao je na saslušanje jer je dobio krivičnu prijavu predsednikovog omiljenog “ćacija”, studenta-marionete. Bila je to prijava protiv čitave akademske zajednice.

Suočen sa otporom dela sudija i tužilaca, a advokata masovno, predsednik je krenuo na pravosuđe. Svesni da ih promena vlasti vodi u zatvor, protagonisti režima počeli su da gube kompas. Pojačavaju pretnje i upadaju u nove greške koje razotkrivaju koliko ne poštuju zakone.

“Pravo i pravda biće vraćeni u Srbiju”, pretio je predsednik pošto je Apelacioni sud u Novom Sadu troje uhapšenih aktivista premestio u kućni pritvor. Najavljivao je blokadu Suda dok ne budu oslobođena četvorica SNS-ovih “junaka” koja su devojci bejzbol-palicom polomila vilicu. To je taj nakaradno izvitopereni osećaj “prava i pravde”.

“Otete institucije da se vrate građanima”, grmi Vučić, a te reči su vrhunac cinizma nekog ko je za 13 godina vladavine sve uradio da porobi državu, a njene institucije pretvori u servis sopstvene vlasti. “Ne damo nikome da nam državu ruši”, kaže onaj ko je državu pretvorio u režim.

Optužuje nominalni predsednik svih građana novinarska udruženja i dobar deo nevladinog sektora kao direktne učesnike “obojene revolucije”. “Nema ništa od toga”, ponovio je više puta proglašavajući pobedu o kojoj namerava da piše udžbenik koji će po svetu imati milionske tiraže. Sa njegovih medija za to vreme rafalnom paljbom se ispaljuju najgore optužbe “studenata anarhista” i njihovih “boljševičkih plenuma”, traže se hapšenja.

Predsednik više ne zna šta da radi kada se iz svih krajeva zemlje čuje “Pumpaj”, povik koji se proširio Evropom. On koji je doprineo tome da se po Novom Pazaru retko viđala srpska zastava, mogao je samo da grize nokte dok su studenti držali čas patriotizma i zajedništva. “Sloboda vlada čaršijom” koja je goste u vreme Uskrsa dočekala posnim mantijama, da bi ih kasnije u Beogradu pozdravljali sa selam alejkum.

Što su mladi uzvišeniji, to vlast niže pada. Šta govori što su majku jedne od novosadskih žrtvi, koja je stala uz studente, morali da čuvaju veterani, a na kraju je pod pritiscima iselila iz Srbije? Zašto režim proteruje hrvatsku doktorku koja je završila fakultet u Beogradu, tu se zaposlila i osnovala porodicu? Zato što je podržala studente?

Šef države umišlja da su haos i uterivanje straha njegovi najbliži saveznici. Opasna je to kalkulacija jer vlast ne samo da ubrzano gubi većinu već ne bi dobila podršku organa sile, ni vojske ni policije. Njeni krimogeni batinaši pod kapuljačama nisu dovoljni.

Studenti i korpus mladih ljudi koji se sprema za izlazak na izbore dobili bi veliku podršku i mogli bi da čine okosnicu jedinstvenog fronta, ubedljivo snažnijeg od Pokreta za narod i državu. Uvereni da će izbori ipak morati da se raspišu, jer vlast više nema legitimitet u narodu, studenti već sastavljaju spiskove svojih kandidata i obučavaju kontrolore koji će širom zemlje sprečiti izborne krađe.

Kampanja protiv rektora Vladana Đokića posebno se pojačala otkako je prihvatio da bude na izbornoj listi. On je “večna ljaga i sramota za Univerzitet”, uzvikuje predsednica Skupštine Ana Brnabić. Đokić je “zlo lice” Srbije, dopunjuje je istaknuti naprednjak.

Predsednik nastavlja da provocira. Nedeljama njegovi “ćaci”, uz većinsko prisustvo sumnjivih tipova “poznatih vlastima”, blokiraju strogi centar Beograda. To mu ne smeta, a smeta mu “16 minuta tišine” za žrtve pada novosadske nadstrešnice.

Nastavlja Vučić i da preti: kad ne budemo više mogli da tolerišemo nasilje - biće kraj. Mnogo puta do sada je vlast surovim hajkama i besprizornim lažima uspevala da natera ljude da odustanu, ali studenti ne popuštaju: Biće gotovo kada mi kažemo da je gotovo. Srbija je na prekretnici: 2025. će biti ili godina sloma ili početka obnove demokratije.