Radikalski Serbistan

Tvrde da je revizija istorije stara koliko i istorija, a biće da je to slučaj i sa negiranjem istorije. Vlast u Srbiji tokom obeležavanja genocida u Srebrenici svake godine ritualno pleše istu Danse Macabre, igru smrti.

Međunarodni sud pravde, organ Ujedinjenih nacija, 2007. je doneo presudu prema kojoj je Vojska Republike Srpske u Srebrenici počinila genocid, ali poricanje genocida u Srbiji traje od vremena kada je radikal Aleksandar Vučić u Skupštini Srbije jula 1995. izjavio: “Ubijte jednog Srbina, mi ćemo ubiti stotinu muslimana”.

Izbegavanje reči genocid je faktički deo zvanične politike, kako u vreme demokrate Borisa Tadića, tako i danas, kada su na vlasti mnogi koji su kreirali zločinačku politiku. Istorija počinje kada njima odgovara. Šta su radili, ne znaju. Imaju amneziju.

Tokom kampanje maja 2024. protiv Rezolucije o Međunarodnom danu sećanja na Srebrenicu u Generalnoj skupštini UN-a, Vučić je umesto da iskoristi moralnu i političku šansu za državu, krenuo da plaši domaću javnost tezom da je u pitanju zavera da se Srbi proglase za genocidan narod.

Država Srbija je presudom Međunarodnog suda pravde proglašena odgovornom za kršenje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, ali Rezolucija UN-a nigde ne pominje ni Srbiju, ni Republiku Srpsku ni srpski narod. Ističe da je odgovornost individualna, a ne kolektivna.

Mitomanski narativ negacije usmeren je protiv “zlih” drugih koji bi da “profitiraju na našim gubicima”. Zaboravi na zločine svojih, viči o onome šta su tebi uradili. Učini da tvoje mračno juče postane svetlost za danas.

Po školama se uči istorija u kojoj je sve “naše” isključivi izvor istine. “Patriotski istoričari” se takmiče ko će “argumentovanije” opisati prošlost kako bi zaradili poene kod političara savremenosti.

Jeste bilo “užasnog zločina” u enklavi pod zaštitom UN-a, ali nije bilo genocida, godinama ponavlja Vučić pokušavajući da balansira između vremena kada je Bulevar Zorana Đinđića prelepljivao plakatom Bulevar Ratka Mladića i odlaskom u Potočare 2015.

Upornost kojom uz pomoć svojih tabloida i televizija negira genocid Vučić kombinuje sa pijetetom prema bošnjačkim žrtvama, ali ne propušta priliku da podseti da vlasti u Sarajevu nisu nikad želele da otkriju aktere napada na njega u Potočarima. Sebe cinično izjednačava sa više od 8.000 žrtava.

“Mi znamo imena ljudi koji su to činili, neki su mi se izvinili”, rekao je. “Dozvoljeno je napadati premijera ili predsednika Srbije, sve što je protiv Srba, dozvoljeno je, nije ni protiv koga drugog, pa i linč.”

Da je bio u stanju da oprosti što su ga gađali kamenicama, bio bi državnik. Ovako, pokušava da sebe predstavi kao kandidata za još jedno ime na spisku Srebrenice.

Vučić konstantno pokušava da relativizuje zločine. Ponavlja da žali žrtve svih nacionalnosti, ali ne propušta da kritikuje međunarodnu zajednicu, i Sarajevo, zato što ne pokazuju isti pijetet prema srpskim žrtvama iz okoline Srebrenice tokom rata.

Bio bi u pravu kada bi tribunali UN-a došli do zaključka da se u Bratuncu desio genocid nad Srbima. Pošto takve presude nema, tim gore po činjenice. Morao bi Vučić da prihvati istinu o Srebrenici, ali on to ne želi i tako krši odluke UN-a da je negiranje genocida kažnjivo.

Zašto se takvo ponašanje ne sankcioniše? Komesarka za proširenje Marta Kos kaže da nema puta za EU zbog nepriznavanja genocida, a onda, kao i Ursula von der Leyen, hvali Vučićeve reforme. Da li je to pravna država?

Dokle to licemerje koje je omogućilo da Aung San Suu Kyi, nobelovka za mir iz Myanmara, ne bude sankcionisana zbog tolerisanja genocida nad muslimanima iz naroda Rohingya?

Kako smo lako naučili sa spokojno živimo sa nasiljem koje nas okružuje? Kakav je osećaj kada znate da oko vas još slobodno hodaju ljudi koji su tokom opsade Sarajeva u nišanu snajpera imali decu ili oni koji su rafalno pucali po zarobljenim Bošnjacima u Srebrenici?

Vučić oblikuje raspoloženje većine koja olako kupuje njegov narativ kojim svakodnevno ruši odnose Srbije sa zemljama regiona. Dok pretvara ljude u taoce zločinačke politike, ipak postoji manjina koja osvetljava obraz zemlje.

Žene u crnom organizovale su stajanje u crnini i ćutanju na Trgu Republike u Beogradu. “Za svaku žrtvu, za svaku porodicu žrtava, za kulturu sećanja, za pomirenje i za mir”, poručila je koalicija Ljudi pamte ljude, čiji su predstavnici ispod beogradskog Brankovog mosta položili veliki buket u obliku cveta Srebrenice. Ispred je stajao natpis “Srebrenica 8.372 – Ljudi pamte ljude”.

Institucije Srbije pozvane su da 11. juli uvrste u službeni kalendar datuma koji se obeležavaju i tako doprinesu gradnji trajnog mira. Uzalud. Tumači Vučićevog raspoloženja su na poziv uzvratili slanjem jurišnika iz crne falange koji su pretukli književnika Vladimira Arsenijevića i prostor ispisali pogrdnim šovinističkim porukama.

Komemoracija je morala da bude otkazana. Radikali Vojislava Šešelja organizovali su po Srbiji veličanje generala koji se borio protiv “turskih hordi”.

Umesto da bude prilika za rastrežnjenje i katarzu, svaki 11. juli ponovo otvara Pandorinu kutiju. Kada je u holu parlamenta u Podgorici otvorena izložba o Srebrenici i kada je ponovo potvrđena podrška rezoluciji UN-a o genocidu, u Beogradu su provrištali.

“Navikli smo na prljave igre, stavljaju žig genocida na srpski narod”, kaže predsednik vladajućeg SNS-a Miloš Vučević. “Overa laži o genocidu u Srebrenici, nož u leđa Srbiji”, pišu Večernje novosti. Glasovita Ljilja Smajlović u svom vitriolskom stilu izjavljuje da “Crna Gora veruje da će antisrpskim stavom povećati svoje šanse za ulazak u EU”.

Ministar u Vladi Srbije i lider Stranke pravde i pomirenja Usama Zukorlić je na meti zbog učešća u komemorativnom Maršu mira. Kao i novinarka potkasta “Mahala” i televizije N1 BiH Selma Kolašinac iz Novog Pazara.

Memorijalni centar Republike Srpske agresivno je odgovorio na dostojanstveno tihe komemoracije: u centru New Yorka pokrenuta je međunarodna kampanja “Upoznajte srpsko stradanje”.

Sve je to deo politike poricanja, zastrašivanja i tolerisanja nasilja nad svima koji se zalažu za istinu, odgovornost i suočavanje s prošlošću. Zločini ne zastarevaju, ali srpsko pravosuđe radije bi da ćuti. Vlast ne želi da čuje poruku predsednice Generalne skupštine UN-a Annalene Baerbock koja je upozorila da genocid ne počinje masovnim ubistvima, već širenjem mržnje i diskriminacijom.

Upornost kojom Vučić izvrće činjenice je impresivna, ali posledice su bolne. Dok se po Srbiji gradio imidž pobednika i crtali murali “heroju” Mladiću, nastajao je sindrom gubitnika. Mrziš sve oko sebe, a razaraš samog sebe. Postoje različiti načini izlaska iz poraza koji može da bude i prilika. Za radikalski mozak to je previše.

Vučićeva Srbija nije spremna za suočavanje s prošlošću. Kultura sećanja ne postoji. Zašto uopšte pričati o nečemu što se dogodilo pre više od tri decenije? Srbija treba da uživa u zlatnom dobu i da gleda u budućnost.

Ako bih morao da biram kome od dva predsednikova Janusova lica da verujem, onda je to ono radikalsko koje mu govori da negira genocid i podstiče omraz.

George Orwell je u romanu “1984” pisao: “Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost”! Da li to znači da ko ruši prošlost, ruši budućnost?