Pukla venecuelanska veza Teherana

Otmica, deportacija i suđenje predsedniku Venecuele Nicolasu Maduru i njegovoj supruzi u New Yorku analiziraju se širom sveta, a posebno u Iranu, koji je bio prva meta oružanog napada samozvanog mirotvorca Donalda Trumpa.

U Teheran je vest stigla u sedmom danu velikih protesta izazvanih ekonomskom krizom posle godina zapadnih sankcija. Režim je u startu uzvratio silom, a onda je stiglo upozorenje od šefa Bele kuće koji pokazuje da je pripravan da ponovo interveniše oružjem.

Trump je eksplicitan: “Veoma pažljivo pratimo. Ukoliko počnu da ubijaju ljude kao što su to radili u prošlosti, mislim da će ih Sjedinjene Države udariti veoma snažno. SAD će doći da im pomognu. Američko oružje je zaključano i napunjeno.”

Iran je svestan da Trump ne preti iz prazne puške iako bi direktna američka intervencija nosila veće rizike nego u Venecueli. Prošlog juna Trump se pridružio Izraelu i poslao bombardere B-2 da gađaju tri nuklearna postrojenja. Posle toga je otvoreno podržao ideju promene režima u Teheranu.

“Nije politički korektno koristiti izraz ‘promena režima’, ali ukoliko je sadašnji iranski režim nesposoban da UČINI IRAN PONOVO VELIKIM, zašto ne bi bilo promene režima?”

Vlasti u Teheranu moraće veoma pažljivo da kalkulišu. Brutalna intervencija protiv demonstranata po najmanje 80 iranskih gradova preti ponovljenim američkim napadom. Saveznici u Moskvi i Pekingu, pokazuje slučaj Venecuele, ograničili bi se na diplomatsku “zabrinutost” i retoričke osude i ne bi išli dalje od toga.

Uzdržanost takođe ima svoju cenu: nastavak protesta ruši jednu od glavnih poluga moći vlasti - širenje straha. U Teheranu mora da analiziraju slučaj Maduro koji pokazuje kako jedan autoritarni i izolovani režim može brzo da se sruši kada se intervencija spolja nasloni na nedostatak podrške naroda iznutra.

Tokom poslednjih meseci pojačanih Trumpovih pritisaka na Venecuelu i koncentracije četvrtine američke pomorske sile u Karibima, Teheran je pružao svu podršku Maduru i osuđivao pretnje silom. Jedan analitičar išao je toliko daleko da je predviđao venecuelanski “šamar u Trumpovo lice”, nagoveštavajući da bi Iran trebalo da se pridruži jer je Washington “zajednički neprijatelj”.

Vrhovni vođa Ali Khamenei pokušava da umiri nezadovoljstvo izazvano strmoglavim padom nacionalne valute rijal, inflacijom od 40 odsto, poskupljenjima i nestašicama, ali s druge strane ponavlja da Iran neće podleći pritiscima i pretnjama i upozorava da “nasilnici moraju da se postave na svoje mesto”. Govori o hibridnom ratu koji se podstiče spolja, ali izbegava da poimenično pomene Trumpa.

Iransko ministarstvo spoljnih poslova je operacije u Venecueli osudilo kao “veliko kršenje regionalnog i međunarodnog mira i bezbednosti i fundamentalnih principa Povelje UN-a”, ali Khamenei je u početku odabrao da prešuti otmicu svog saveznika Madura, koga je tokom susreta juna 2022. hvalio zbog otpora Americi i obećavao da je “Islamska Republika u vremenima opasnosti spremna da preuzme rizike i stane uz svoje prijatelje”.

Trumpov udar svakako nije promenio strateške pozicije Teherana, ali je velikog ajatolaha primorao na veći oprez. To pokazuju i reagovanja po Iranu koja nisu uniformna. Dok je u startu nacionalna televizija vesti opisivala kao lažnu propagandu i deo psihološkog rata, drugi - uključujući i konzervativne komentatore - ne bez sarkazma su pisali da “Maduro nije mogao da izdrži ni 12 sati” i da se predao uz minimalan otpor posle godina pretnji Washingtonu.

“Zašto svaki put kada diktator padne moramo da se brinemo za novac koji nam duguju?”, piše u jednoj masovno deljenoj objavi na društvenoj mreži u kojoj se podseća da je venecuelanski dug vredan milijarde dolara sada “nestao u istoj rupi” kao i 30 milijardi dolara za koje se tvrdi da su pripadale srušenom iranskom savezniku i bivšem predsedniku Sirije Basharu al-Assadu.

“Ono što venecuelanska opozicija nije mogla da učini za 26 godina, Amerikanci su uradili za tri sata”, piše neki korisnik na mreži X. “To je realnost politike sile.”

Iran je godinama investirao u Venecuelu kao političkog saveznika i ekonomskog partnera pod sankcijama i u izolaciji. Islamska Republika sistematski je širila svoj uticaj po Latinskoj Americi koncentrišući se na Venecuelu i Kubu, dok su šiitski saveznici iz Hezbollaha stvarali uporišta unutar libanske dijaspore po Argentini. Formiran je zajednički front protiv američke hegemonije, a u središtu otpora nalazio se marksistički režim Venecuele - prvo u vreme predsednika Uga Chavesa, a potom Nicolasa Madura.

Teheran se dugo oslanjao na Caracas kao ključnog saveznika u zaobilaženju američkih sankcija. Siva flota tankera sumnjivog porekla obezbeđivala je da se prikriju poreklo nafte i krajnje destinacije.

Sve se to srušilo posle nepuna tri sata, koliko je trajala operacija američkih specijalaca iz grupe Delta. Da bi kolaps bio ubedljiviji, tokom upada u vojnu bazu ubijena su 32 pripadnika kubanskih bezbednjaka kojima je Maduro poverio poslednji prsten svoje odbrane.

Izrael je zadovoljan. Procenjuje da se radi o važnom udaru koji će po Latinskoj Americi ograničiti uticaj Irana, Hezbollaha i drugih grupa koje imaju podršku Teherana. Mimo toga, vlada Benjamina Netanyahua očekuje da će uklanjanje Madura ubrzati pad levičarskih vlada nenaklonjenih Izraelu, poput Bolivije.

Pucanje “venecuelanske veze” i gubitak pouzdanog partnera značajno otežavaju napore Teherana da, bez obzira na prodaje Kini, uveća svoj izvoz i obezbedi povećane prihode kako bi se suočio sa rastućim socijalnim i ekonomskim pritiscima iznutra i obnovljenim pretnjama spolja.

Najveći protesti u zemlji posle smrti devojke Mahse Amini, koju je 2022. privela policija za čistotu vere zato što nije ispravno nosila veo, ušli su u drugu nedelju. Uticajnim “bazarima”, trgovcima iz teheranskog Velikog bazara, pridružili su se studenti. Čuju se i politički zahtevi za slobode.

Predsednik Masoud Pezeshkian, smatran za umerenog i sklonog reformama, naložio je da se saslušaju “legitimni zahtevi” demonstranata. “Ukoliko su ljudi nezadovoljni, nas treba kriviti. Ne gledajte na Ameriku ili negde drugde”, izjavio je, iako svestan da je ispunjenje tih zahteva uglavnom van njegovog autoriteta. Konzervativci imaju druge prioritete i nisu spremni na ustupke.

Predsednik parlamenta Mohammad Bagher Ghalibaf pozvao je na dijalog. “Svi napori moraju da budu usmereni na obnovu ekonomske stabilnosti”, rekao je, ali nije propustio da spoljne snage optuži da pokušavaju da kapitališu na neredima koji su do sada odneli najmanje 29 života.

Načelnik generalštaba Abdolrahim Mousavi direktno je prozvao SAD i Izrael, dok je Ali Larijani, koji je na čelu Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost, Trumpu poručio da bi trebalo da zna da bi američko mešanje u unutrašnje stvari Irana “destabilizovalo čitav region i uništilo američke interese”.

Problem za vlast je što su oba krila - konzervativno i reformsko - izgubila značajan deo poverenja javnosti. Prerano je još reći da li će režim uspeti da obuzda ljutnju ulice u vreme kada oba pola iranske politike - vrhovni vođa i predsednik - iskazuju rastuće podele oko toga kako se izboriti sa domaćim i stranim izazovima.

Da li izgrednike “staviti na svoje mesto”, kako izjavljuje vrhovni vođa Khamenei, ili rizikovati da Trump Islamsku Republiku “stavi na svoje mesto”? Dilema je ozbiljna.