Navodna skupština Republike Srpske

U pravu je Minja Savanović, ali nije u pravu do kraja. Sve popova i monaha što ima od Novog Grada do Trebinja, sve što je fratara i župnika koji se krste slijeva nadesno od Mostara do Travnika, sve hodža i derviša što ima od Bihaća do Tuzle - sve ih treba što prije potjerati u Narodnu skupštinu i ne puštati ih dok i zadnjeg đavola ne istjeraju iz mahnitih poslanika. Neka popovi upale tamjan zbog Mazalice, neka se fratri pomole za Anju Ljubojević, neka hodže i derviši metanišu zbog Stevandića.

Ali i to je malo. Ni to nije dovoljno. Sva tri boga da se dignu na noge i da rade u tri smjene - ne bi pomogli. Nema tih anđela, arhanđela i meleka koji bi mogli da urade ono što treba da se uradi. Treba još, treba više. Sve psihologa što je od Kostajnice do Nevesinja, sve psihijatara što je od Konjica do Zavidovića, sve neuropsihijatara što je od Cazina do Sarajeva neka dan i noć pregledaju, neka noć i dan zasjedaju, neka svakome sedam puta oduzmu radnu sposobnost, neka svakoga dvanaest puta proglase ludim i nesposobnim i neka tri stotine i tri puta raspuste ovu kužnu štalu iz koje zaudara na laž i prostotu.

Sve što diše u onoj sali treba strpati iza rešetaka. Zatvorskih ili zdravstvenih. Ni u najgrđem odjeljenju najgore psihijatrije ono naprosto nije moguće. Ako su onakvi kada su normalni, kakvi su kada polude? Ako se onako ponašaju kada su trijezni, kakvi su kada popiju? Politika jeste neprestano manevrisanje između željâ i mogućnosti, ali naši su tribuni od te i takve politike daleko taman koliko je čovječja ribica udaljena od čovjeka. U njima ništa političkoga nema. Takvi su da se ni na političku paraolimpijadu ne bi kvalifikovali.

To je nesoj koji ne umije da se stidi. Koji se crveni samo kada mu prebace da nije dovoljno odan. Kada bi znali da se stide, kada bi imali tu osobinu koja čovjeka dijeli od hijene, ne bi vrh brade odvajali od grudi. Čak i oni koji su zavrnuli pameću znaju kada treba stati i kada treba prestati. Ovi ni tu mjeru nemaju, ni za tog boga ne znaju. Nije Narodna skupština Republike Srpske poništena ove ili prošle sedmice, pregažena je ona i pogažena odavno, ali ovi na tu humku mjesto plastičnog cvijeća odlažu zapačeni đubar.

Nije više problem ni u redovnim sjednicama koje poništavaju jedna drugu. Nije problem u tome što SNSD sam sebi lopatom gura u usta ono što se ne jede, niti je problem u tome što opozicija ne umije da s penala pogodi prazan gol. Nije problem ni to što je za potpredsjednika parlamenta izabrana gospođa koja se izjašnjava kao Bošnjakinja čiji je muž u prethodnoj Vladi kao Hrvat bio ministar pravde i što oboje slave krsnu slavu. Nije problem ni to što poslanici na jednoj sjednici glasaju za zakone i zaključke koje potom na narednoj poništavaju i mijenjaju.

Problem je u tome što je to postalo sasvim normalno. Što nikome ne pada na pamet da uzme usranu motku i rastjera bandu. Strašilo je slušat što se radi, rekao bi Njegoš. Ono što je nekad bio parlament Republike Srpske, odavno ne može da se sluša. Sve ga je teže i gledati. I to je dovoljno da čovjeku dođe muka, da mu se zanebesa i da lelekne: Aman, ljudi, dokle ćete! Na vektoru koji se proteže od Stevandićeve urnebesne neduhovitosti do labave patriotske poze Anje Ljubojević nema stanice na kojoj čovjek ne poželi da se objesi ili da barem sebi povadi oči i odsiječe uši.

Prije nekoliko godina uradio sam intervju sa Ivanom Lovrić, koja je bila poslanik Kluba Domovina u Narodnoj skupštini RS-a i koja je na kraju mandata bila poznata po tome što joj niko nikada nije čuo glas. Nikada se nije javila za diskusiju, nije postavila nijedno poslaničko pitanje, nikada nikome nije replicirala ili nekoga “optužila” za krivi navod. Kada sam je pitao zašto je tako uporno ćutala četiri godine, ona je rekla da je to uradila zato što drži do svoje riječi. Ne želi, valjda, da je ubudale troši. Kamo puste sreće da protekle četiri godine niko usta nije otvorio!

Lakoća s kojom poslanici SNSD-a rasturaju Narodnu skupštinu predstavlja izuzetan primjer političkog beščašća. Ako prođe jednom, proći će uvijek. I ta sila iza koje se kriju kao lisica iza visoke trave nije pametna, nije svedena, nije razumna. Nego je gruba, banalna i prosta. Vuk ne rađa jagnje, niti kopriva pitomo voće, veli Sterija. Svi oni - od Mazalice do Stevandića (obrnut proces nije moguć!) - žele da budu kao onaj koji je takav obrazac ponašanja uspostavio, ali zaboravljaju da volovima ne priliči ono što priliči Jupiteru. Sreće, ipak, ima, pa makar i na kašičicu: Nikolina Šljivić je napustila DNS. Ako pređe u Klub poslanika SNSD-a, konačno će i oni imati nekoga ko umije da kaže poneku pametnu.