Jedan praznik, više parada

Dan pošto je 1943. kapitulirala Italija, londonski Times je na prvoj strani imao naslov: “Od danas su u Italiji svi antifašisti”. Decenijama kasnije, antifašistički blok saveznika se raspao, a mnogo je onih po Evropi koji se ponose legatima fašizma i nacizma vitriolski zamotanim u savremenije forme.

Svet će samo nedelju posle proslave 1. maja i lamenta nad kršenjem prava radnika, u dubokoj podeli obeležavati 80. godišnjicu pobede u Drugom svetskom ratu koji je odneo 50 miliona života.

Zapad taj dan obeležava 8. maja, pošto je tog datuma u Berlinu bezuslovnu kapitulaciju Trećeg Reicha u 23.01 po srednjoevropskom vremenu potpisao feldmaršal Wilhelm Keitel, a overili je sovjetski maršal Georgij Žukov i britanski vazduhoplovni maršal Arthur Tedder. Zbog razlike u vremenu, u Moskvi se pobeda u Velikom otadžbinskom ratu slavi 9. maja.

Razlika u kalendaru nije jedina koja je od tada udaljila nekadašnje saveznike. Tiha borba ko je koliko doprineo pobedi nikada nije prestajala, mada su svi morali da se slože da je Sovjetski savez podneo najveće žrtve, više od 20 miliona ubijenih. “Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost”, pisao je George Orwell.

Zapad se ne odriče legata antifašističke borbe, ali 8. maj slavi i kao Dan Evrope u znak sećanja na deklaraciju francuskog ministra spoljnih poslova Roberta Schumana iz 1950. o uspostavljanju novog poretka kojim bi se sukobljavanje između evropskih zemalja učinilo ne samo nezamislivim već i nemogućim. Bio je to prvi zvanični korak ka nastanku Evropske unije.

Davno su za nama vremena kada su paradi na Crvenom trgu 2005. prisustvovali američki predsednik George W. Bush i tadašnji francuski predsednik Jacques Chirac. Pre deset godina, Ukrajina je 8. maj obeležavala kao Dan sećanja i pomirenja udaljavajući se od Rusije, iako je zvaničan datum proslave pobede nad nacistima i dalje bio 9. maj. Umesto Velikog otadžbinskog rata iz vremena SSSR-a, usvojen je termin Dan pobede. U Maršu mira u Kijevu učestvovali su samo evropski i ukrajinski vojni orkestri nagoveštavajući događaje koji će dramatično podeliti Evropu, a nekadašnje saveznike u borbi protiv Hitlera postaviti na dve strane fronta: rat u Ukrajini.

Zapad i Istok će odvojeno slaviti 80. godišnjicu pobede. Zapad ne želi da stoji na istoj tribini na kojoj je i agresor na Ukrajinu. Ako treba, radije će prisustvovati Danu pobede koji u Kijevu organizuje predsednik Volodimir Zelenski, meta ruske “denacifikacije”, koji je pozvao najviše evropske lidere da “pokažu jedinstvo i odlučnost spram najveće agresije u Evropi od Drugog svetskog rata”. Berlinska policija zabranila je isticanja ruskih zastava u gradu 8. i 9. maja.

Zapadnih lidera poslednjih godina nema pod zidinama Kremlja. Moskva podseća na pokušaje revizije istorije od onih koji bi da danas “unište Rusiju”, na rusofobni “novi fašizam” koji Evropom šire neki zvaničnici EU koji ne kriju svoje nacističko poreklo i na reči koje se nakon oslobođenja Berlina pripisuju maršalu Žukovu: “Nikada nam neće oprostiti što smo ih oslobodili od nacizma”.

Rusija je pozvala lidere 19 “prijateljskih zemalja”, ali nikog sa Zapada (sem Donalda Trumpa koji se neće odlučiti da dođe). Crvenim trgom marširaće i ruski veterani rata sa Ukrajinom, ali trupe neće, kao 1941. protiv Nemaca, direktno sa parade krenuti na front protiv Ukrajinaca.

Biće tu kineski predsednik Xi Jinping, indijski premijer Narendra Modi, šefovi postsovjetskih država Centralne Azije, lideri Brazila, Venecuele i Kube, možda i najautentičniji diktator savremenog sveta, severnokorejski vođa Kim Jong-un.

Slovački premijer Robert Fico potvrdio je odlazak u Moskvu u novembru, a na upozorenja šefice EU diplomatije Kaje Kallas, suverenistički je uzvratio: “Idem u Moskvu 9. maja. Znam da je sada 2025, a ne 1939. godina”. Prema dostupnim saopštenjima iz Budimpešte, najbliži Putinov saveznik unutar EU, mađarski premijer Viktor Orban, odabrao je da ne ide, ali Milorad Dodik neće propustiti priliku.

Ko će gde prisustvovati, postalo je pitanje političkog legitimisanja. Ko ode u Moskvu, biće optužen da se solidariše sa režimom koji i dalje vodi agresorski rat. Ko ode u Kijev, u Rusiji će biti svrstan uz one koji, po tumačenjima Kremlja, žele da unište ne samo njenu savremenost već i slavnu istoriju.

Aleksandar Vučić mogao je da zna šta ga čeka kada je najavio da će otići za Moskvu prvi put posle agresije na Ukrajinu i da će prisustvovati moskovskoj paradi na kojoj bi trebalo da maršira i odred Vojske Srbije. Odabrao je, kako stvari sada stoje, da prihvati Putinov poziv uprkos upozorenja iz Bruxellesa da lideru zemlje koja je kandidat za članstvo u EU nije mesto na tribini Crvenog trga u vreme dok ruska agresija na Ukrajinu ne popušta. Predsednik igra na kartu Putina koji može da mu bude od pomoći u obračunu sa studentskom obojenom revolucijom u Srbiji – kako je otvoreno i poprilično vazalski – od šefa Kremlja u Moskvi zatražio patrijarh Porfirije.

Kao što studentima po Srbiji pokazuje crveni srednji prst, tako Vučić provokativnim odlaskom na paradu u Moskvu pokazuje srednji prst Uniji. To je njegov doprinos antifašizmu, a lepo je mogao da ostane u Beogradu i pruži lični doprinos trijumfu koji su samostalno izvojevali narodi bivše Jugoslavije. Učili su me da je naš doprinos pobedi nad fašizmom plaćen ogromnim brojem žrtava po glavi stanovnika. Te slave kao da se danas stidimo, ili je politizujemo. Mnogo je onih koji od pobednika žele da naprave poražene, a da poražene proglase za pobednike.

Posle Drugog svetskog rata, partizanske pesme bile su stub muzičke produkcije i deo formalnog obrazovanja, ali posle 1991, sa demokratizacijom, bile su na talasu muzičke tranzicije potisnute. Po Srbiji i Hrvatskoj počeo je da ih zamenjuje melos Baje Malog Knindže i Marka Perkovića Thompsona. Danas je Slovenija jedina država eks-jugoslovenskog prostora koja je partizanske pesme prošle godine upisala u registar nematerijalne kulturne baštine.

Na našim prostorima ulice dobija Mile Budak, ideolog ustaškog NDH, a spomenike Draža Mihailović, vođa četničkog pokreta koji je na strani Nemaca ratovao protiv partizana na Neretvi i Sutjesci. Revizija istorije svela se na njeno ponižavanje.

Ako se prati globalna trajektorija antifašističkih pokreta, oni danas predstavljaju međunarodni konglomerat ljudi posvećenih sličnim političkim idejama solidarnosti. Osporavaju ih oni koje okupljaju nacionalizam, desničarski ekstremizam, homofobija...

Premijer Orban, ponosni izumitelj termina neliberalna demokratija, otvoreno kao “velikog državnika” hvali Miklosa Horthiya koji je kao nacistički kolaborant upravljao Mađarskom tokom Drugog rata. U Italiji je na vlasti premijerka Giorgia Meloni iz neofašističke stranke koja ne krije simpatije prema Benitu Mussoliniju.

Antifašizam je u teoriji tačka okupljanja svih naroda koji su doprineli pobedi nad Nemačkom u Drugom svetskom ratu, ali danas je u praksi duboko podeljenog sveta i visokih tenzija u odnosima Rusije i Evropske unije povod novih raskola između Istoka i Zapada.

Kapitulaciju Nemačke je u Berlinu potpisao feldmaršal Keitel, a Nemačka je danas vodeća sila sveta koja radije slavi pobede nego poraze. Maršal Žukov stavio je potpis u ime Sovjetskog saveza, a Rusija kao njegova naslednica takođe želi samo pobede i ne pomišlja na poraz u ratu koji vodi sa Ukrajinom. Britanski maršal Tedder bio je predstavnik zapadnih pobednika, a SAD, Velika Britanija i Francuska danas samo mogu da lamentiraju nad krhotinama davno iskovanog transatlantskog savezništva.

Čiju pobedu danas slavimo? Jedan praznik, više parada. Paralelno obeležavanje trijumfa nad fašizmom je prava slika realnosti savremenog sveta.