Ekstremisti osvajaju Evropu

Po Evropi su sve glasnije kritike zbog odnosa vlasti u Srbiji prema demonstrantima, istragama korupcije ili medijima, ali Aleksandru Vučiću se ne sužava krug gostiju sa Zapada koje može da ugosti. Giorgia Meloni pripada tom krugu, kao predsednica najdesnije vlade u posleratnoj istoriji Italije, kao liderka stranke Braća Italije, koju je meteorski uzdigla od osnivanja 2012, i kao predvodnica evropskih konzervativaca.

Bivša novinarka koja je u svet politike ušla kao aktivista neofašističke partije formirane 1946. od pristalica Benita Mussolinija, a danas promoviše autoritarne zakone, i nekadašnji srpski radikal, koji je od Vojislava Šešelja nasledio agresivni nacionalizam i ljubav prema autokratiji, imaju zajedničke vizije budućnosti Evrope, saopšteno je posle njihovog kratkog susreta u Beogradu.

Evropa od istoka do zapada ponovo skreće udesno preteći demokratskoj koheziji. Krajnja desnica nadire u talasima i za jednu deceniju bi mogla da postane najjača politička formacija kontinenta. Njen uspon je transnacionalan trend povezan sa razočaranjem birača u etablirane partije, otežanom ekonomskom situacijom, otporom prema migrantima i raspadom tradicionalnih savezništava koja su bila temelj posleratne evropske demokratije.

Iako politikolozi debatuju oko definicije krajnje desnice, partije koje bi tako mogle da se opišu danas predvode Hrvatsku, Italiju i Mađarsku i u koalicijama su u Belgiji, Finskoj, Slovačkoj i Švedskoj (do skora i Holandiji). Predstavljaju najjači opozicioni blok u Francuskoj, Nemačkoj i Portugaliji.

U Italiji je sinjora Meloni 2022. postala prva od anti-imigracionih populista koja je dobila važne evropske izbore iako su njena saradnja sa Bruxellesom i konstanta podrška Ukrajini doprineli ublažavanju stereotipova krajnje desnice.

U Francuskoj je desni populista Marine le Pen pokazala da može da dosegne drugu rundu predsedničkih izbora, ali ipak nije uspela da proglasi pobedu. U Nemačkoj, Alternativa za Nemačku (AfD), kao druga najjača u zemlji, uvećava svoj regionalni i federalni uticaj iako druge stranke saradnju sa ekstremistima smatraju za tabu. U Britaniji Nigel Farage cilja visoko na izborima 2029. i već je proglašen za glavnog takmaca za No. 10 Downing Street.

U Mađarskoj je Fidesz verovatno najuspešnija stranka krajnje desnice u Evropi. Zahvaljujući svom lideru Viktoru Orbanu, partija je bila na vlasti 1998-2002. i kontinuirano od 2010. Ponosni autor sintagme “neliberalna demokratija” danas je najbliži ideološki saveznik Vladimira Putina unutar EU.

U Slovačkoj su premijer Robert Fico i njegova stranka Smer jasno na desnici. Ukrajince opisuje kao “naciste i fašiste” i tvrdi da je NATO odgovoran za rusku invaziju. Zabranio je izvoz oružja Ukrajini i protivi se sankcijama EU. Upozorava da je Slovačka postala suviše strana i da u njegovoj zemlji nema mesta za islam.

Iako je nadiranje desnice evidentno, politička dinamika Evrope nije jednosmerna. Posle izbora u Nemačkoj i Rumuniji fromirane su centrističke vlade uprkos rastu ekstremne desnice. U junu je pala holandska krajnje desna antiislamska vlada Partije za slobodu Geert Wildersa. On se sprema za jesenje izbore sa platformom zatvaranja granica azilantima. Šanse su solidne. U Austriji njegovi istomišljenici iz Slobodarske partije ipak nisu uspeli da formiraju koaliciju uprkos pobedi na izborima septembra prošle godine.

Za sada se institucije EU drže. Proevropske partije nastavljaju da dominiraju, a rizik da euroskeptici preuzmu vodeću ulogu je mali. U Evropskom parlamentu, uprkos tenzijama i prodoru krajnje desnice, opstaje koalicija centrista koja je podržala drugi mandat Ursule von der Leyen kao predsednice Evropske komisije. U Savetu Evrope, samo četiri od 27 članica – Italija, Mađarska, Republika Češka i Slovačka – imaju nacionaliste na vlasti. Bruxelles je uspeo da ograniči uticaj krajnje desnih vlada na zajedničku politiku, pa Meloni i češki premijer Petr Fiala tesno sarađuju sa Von der Leyenovom.

Budućnost je, međutim, naklonjenija antiimigrantskoj desnici. U 2025. se useljava 2015, godina velike krize migranata – mahom iz Sirije, Avganistana i Iraka – koja je bila okidač uspona krajnje desnih populista i njihove antiimigracione agende, povratka nacionalnom suverenitetu, tradicionalnim hrišćanskim vrednostima i otvaranju borbe protiv “dekadentnih vrednosti” koje širi Bruxelles.

Iako je politika prema migrantima zaoštrena, a broj tražilaca azila u Evropi je smanjen, njihovo dugoročno prisustvo i dalje izaziva otpor. Tehnokratska rešenja nisu od pomoći. Lider CDU, nemački kancelar Friedrich Merz stavove svoje partije oko imigranata okrenuo je udesno, opisujući svoj blok kao “AfD sa suštinom”, ali slaba korist. Ljudi više cene original.

Ekonomske nevolje takođe su saveznici desnice. Pritisci Donalda Trumpa i njegov trgovinski rat slabe pozicije sadašnjih vlada i ohrabruju euroskepticizam. Politički i socijalni pejzaž kontinenta se menja.

Desnica će na svemu ovome pokušavati da kapitališe i procenjuje se da će za dve godine rastuće nezadovoljstvo birača uspešno naplatiti u Francuskoj, Italiji, Španiji i Poljskoj. Uprkos trenutnoj zabrani Le Penovoj da učestvuje na izborima, zbog osude koju je dobila u martu, njeno Nacionalno okupljanje konačno bi moglo da preuzme vlast. U Italiji će Meloni biti pod pojačanim pritiskom da prihvati tvrđe euroskeptične pozicije. U Španiji će očekivano narednu vladu predvoditi Narodna partija sa centra desnice koja bi mogla da bude prisiljena da prvi put uđe u koaliciju sa krajnje desnim Voxom. U Poljskoj bi upravo inaugurisani predsednik Karol Nawrocki mogao da doprinese padu proevropske vlade Donalda Tuska i povratku na vlast kleronacionalista iz Stranke prava i pravde koji su poraženi krajem 2023.

Preti da se balans moći okrene na stranu desnih populista, čime bi bile ugrožene vrednosti koje decenijama definišu Evropsku uniju i njene interese. Spisak bi bio opširan: vladavina prava, bezbednost i ekonomska politika, unutrašnje granice, odnos prema ruskom ekspanzionizmu. Čak i budućnost EU.

Kako uzvratiti na ofanzivu desnice koja privlači centriste i neutralisati njen pohod, za Evropu je goruće pitanje koliko i rešavanje transatlantskog konflikta sa Trumpom ili naoružavanje kontinenta kako bi spasao Ukrajinu i blokirao Putinove neoimperijalne ambicije? Ulaziti u koalicije se ekstremistima i tako ih legitimisati? Ili samo čekati da preuzmu vlast i tada neizbežno pred biračima razotkriju sve slabosti svog populističkog pokreta koji je uvek nudio zavodljiva, ali u realnosti neostvarljiva rešenja?