Da živimo u normalnoj zemlji…

…ne bi Staša Košarac mlatio pare i žene, nego bi tucao sitan zenički kamen; ne bi pušio tompuse, ispijao najskuplje burbone i žderao bijele tartufe, nego bi razvlačio riblju paštetu na kriške rezanog hljeba i gatao kako da jednu konzervu razvuče na dva dana; ne bi primao deset hiljada maraka mjesečno, nego bi svakog jutra računao (ako je za to uopšte sposoban) ima li dovoljno za kutiju cigara i dva piva pred zadrugom; ne bi hvatao boju u Panami, nego pred kućom dok reže meterice i cijepa vlažnu grabovinu…

…ne bi Nikola Špirić pola života proveo po parlamentima, domovima, upravnim i nadzornim odborima, nego bi muku mučio kako da skupi dovoljno originalnih naučnih radova za više zvanje; ne bi kupovao stanove u Beču od knjiga koje nije napisao, nego bi ispravljao seminarske i diplomske u memljivom sobičku dijeleći ga sa kolegama koji ne mogu očima da ga vide; ne bi namirio devet koljena pred sobom, nego ne bi znao ni šta bi s ona svoja klecava dva…

…ne bi Željka Cvijanović letjela prvom klasom, nego bi se truckala lokalnim busom do seoske škole jureći normu; ne bi Radovan Višković bacao milion maraka da reklamira ono što nije sagradio, nego bi crtao kružne tokove pred zgradom u Milićima; ne bi Zora Vidović računala kako da stigne partijskog šefa u njegovim vanserijskim idejama, nego bi svodila prihode i rashode u prodavnici mještovite robe na ulazu u Srbac; ne bi Željko Budimir trenirao strogoću, nego bi orao i kopao da se konačno dokopa statusa redovnog profesora…

…ne bi Selak bio doktor nauka; ne bi Nešić bio na slobodi; ne bi Stevandić lupao čekićem kao da mu je od đeda ostalo; ne bi Anja Ljubojević igrala u Realu; ne bi Luka Petrović zidao hacijende širom Hercegovine; ne bi Milan Kovač psovao svakog novinara koji mu postavi nezgodno pitanje; ne bi Petar Đokić završio studije u Londonu; ne bi Nikolina Šljivić bila pametnija od pola poslanika; ne bi Radovan Kovačević glumio Srbina nazor i to bez kazne zbog loše glume; ne bi Sanja Vulić vjerovala u boga, nego u motiku i pregaču…

…ne bi sin dobijao pola poslova od države, niti bi kćerka dobijala drugu polovinu, nego bi morali lijepo u voće, pa šljivu po šljivu, jabuku po jabuku, dunum po dunum; ne bi zet imao malo manje nego punac, nego bi gledao ko u selu daje bolju dnevnicu; ne bi sestrić igrao u kolu u kojem se najbolje zarađuje, nego bi tražio ko će iz naselja da se utali s njim prilikom kupovine polovnih freza; ne bi ćaća držao i nebo i zemlju, i suvo i vlažno, i mračno i svijetlo, nego bi vagao kako da na pijaci bolje proda ranjenike…

…ne bi Dragan Vučetić opušteno šetao u laganoj flanelskoj košulji po njemačkim barovima, nego bi strugao malter u fočanskoj samici; ne bi Stefan Karganović bio počasni konzul Nikaragve, nego bi imao status specijalnog gosta na Tunjicama; ne bi Serdarov kupovao za marku, a prodavao za trista miliona, nego bi visio na jarbolu ispred Narodne skupštine; ne bi Rufi kopao, raskopavao i izvozio, nego bi u nekoj zaturenoj teslićkoj pilani gulio koru s bukve i hrasta i nadao se da će ove godine dobiti trinaestu platu; ne bi Elek imao sve što ima, nego bi nemao sve što nema…

…ne bi unuk babe Gospave žurio da proda banjolučku rasvjetu za tričavih trideset i sedam miliona maraka, nego bi obnavljao treću godinu i znojio se u fakultetskoj čitaonici; ne bi Drinić uzimao trećinu, nego bi do podne prodavao vruće kifle, a od podne prao tuđe automobile nadajući se bakšišu; ne bi Obren držao cijeli grad u okovima, nego bi ga oni koji drhte na sam pomen njegovog imena sedam puta dnevno provlačili kroz korito Bosne; ne bi Kostadin Vasić vozao pun gepek para tokom izbornog dana, nego bi vozali njega zato što nije vratio ono što je oteo…

…ne bi nepismeni osnivali akademije, gluvi horove, slijepi pozorišta; ne bi lažovi predsjedavali sudovima časti, ne bi lopovi organizovali humanitarne akcije, ne bi ubice stajale pored ratnih vojnih invalida; ne bi najbolji živjeli najgore, ne bi najpametniji trčali na aerodrome, ne bi vladali oni koji imaju “nikakva znanja i beskonačnu uobraženost”; ne bi Staša Košarac mlatio pare i žene, nego bi tucao sitan zenički kamen. Ali, pošto živimo u zemlji u kojoj živimo, sasvim je normalno da bitanga sa friziranom bradicom i svilenom maramicom u džepu ispaljuje bestidne devize uvjeren da ih se ne bi postidjela ni Platonova akademija…