“Antiterorizam” kao paravan za razgradnju države

Otvaranje kancelarije mađarske antiterorističke jedinice u Banjaluci ne može se podvesti pod rutinsku međunarodnu saradnju. Ko god to tako predstavlja, ili ne razume kontekst Bosne i Hercegovine ili ga svesno ignoriše sa više nego jasnim namerama. Jer priča o bezbednosti u Bosni i Hercegovini nikada nije samo pitanje struke već politike i to one najvišeg rizika.

Kada jedna strana država uspostavlja operativno prisustvo u sektoru bezbednosti, i to ne na nivou države, već entiteta, to nije tehničko pitanje. To je direktno zadiranje u institucionalni poredak zemlje i, još važnije, to je poruka da je takav poredak moguće zaobići. Ujedno, to je i poruka rukovodstva jednog entiteta i jedne strane države o nepoštivanju BH institucija.

Bosna i Hercegovina je država složene unutrašnje strukture, ali sa jasno definisanim nadležnostima: bezbednosna i spoljnopolitička saradnja sa drugim državama spada u domen državnih institucija. Kada jedan entitet, u ovom slučaju Republika Srpska, direktno uspostavlja bezbednosnu saradnju sa stranom silom, i to ne bilo kakvu, već sa specijalnom policijskom jedinicom, to otvara ozbiljno pitanje zaobilaženja države.

Republika Srpska nema mandat da vodi samostalnu bezbednosnu saradnju sa drugim državama na ovaj način. To nije stvar tumačenja, već osnovnog principa funkcionisanja Bosne i Hercegovine. Zaobilaženje državnih institucija nije fleksibilnost, već uvođenje u primenu ilegalne prakse koja, u ovakvom kontekstu, retko kad ostaje bez posledica.

Zato ovaj potez ne treba posmatrati izolovano. On dolazi u trenutku kada vlasti Republike Srpske godinama sistematski podrivaju zajedničke institucije, dovode u pitanje nadležnosti države i testiraju granice mogućeg. U takvom ambijentu, prisustvo strane specijalne jedinice ne izgleda kao pomoć, već kao politički signal podrške.

Još problematičnije jeste to što taj signal dolazi iz države članice Evropske unije. Time se šalje dvostruka poruka. Spolja, da su pravila relativna kada to odgovara političkim interesima, i iznutra, da se paralelne strukture ne samo tolerišu već i podstiču. To je direktno suprotno onome na čemu bi trebalo da počiva evropska bezbednosna arhitektura na Zapadnom Balkanu.

Ne treba zanemariti ni činjenicu da Bosna i Hercegovina već ima institucije zadužene za borbu protiv terorizma. Ako je cilj inostranih partnera saradnja, ona se gradi isključivo kroz nadležne institucije. Sve drugo je ili nepoverenje u državu ili pokušaj da se ona zaobiđe, a njene nadležnosti podriju.

U oba slučaja, posledica je ista: slabljenje ionako krhkog sistema zasnovanog na Dejtonskom ustavu BiH. U regionu koji još nosi duboke političke i bezbednosne ožiljke, ovakvi potezi ne ostaju bez efekta. Oni podižu tenzije, produbljuju podele i otvaraju prostor za nove krize. Jer jednom kada se uspostavi praksa da se bezbednosna pitanja rešavaju mimo države, teško je povući granicu gde se ta praksa završava.

Zato ovde nije reč o odnosu Milorada Dodika i odlazećeg mađarskog premijera Viktora Orbána, niti o Mađarskoj i jednoj kancelariji, već o principu. Da li će Bosna i Hercegovina biti država sa jedinstvenim bezbednosnim sistemom ili zbir teritorija u kojima različiti akteri uspostavljaju sopstvene aranžmane sa spoljnim partnerima? Ako je odgovor ovo drugo, onda više ne govorimo o reformama, već o otvorenim pokušajima dezintegracije BiH kao države.

Upravo zato odgovornost nije samo na Banjaluci već i na Budimpešti. Svaka ozbiljna evropska politika na Zapadnom Balkanu mora počivati na jačanju državnih institucija, a ne na njihovom zaobilaženju. Ako Mađarska želi da bude kredibilan partner u regionu, onda ne može istovremeno učestvovati u praksama koje podrivaju osnovne principe na kojima počiva i sama Evropska unija. Zbog toga je legitimno očekivanje da će buduća mađarska vlada sa Péterom Magyarom na čelu napraviti jasan rez sa ovakvom politikom. Da prekine sa aranžmanima koji liče na političko svrstavanje pod plaštom bezbednosti. Ali i da povuče jasne poteze koji poništavaju već stvorene presedane u osetljivim državama poput Bosne i Hercegovine.

Svi akteri u regionu trebalo bi da se vrate principu koji bi morao biti neupitan: da se stabilnost regiona ne gradi kroz paralelne kanale moći, već kroz transparentnu i institucionalnu saradnju sa državama, a ne njihovim delovima. Sve drugo nije doprinos bezbednosti, već neodgovorno igranje sa njom sa nesagledivim posledicama, o čemu nas slikovito uči i ne tako davna istorija na ovim prostorima.

(Autor je bio zastupnik u Skupštini Srbije)