Lunić: NATO i EU donose transformaciju države, ruski uticaj na Balkanu ne nestaje
Nikola Lunić: Nije nemoguće da Alijansa razmatra i politički motivisano proširenje
Gospodine Luniću, da li usvajanje Programa reformi BiH za 2025. godinu mijenja odnose Bosne i Hercegovine i NATO-saveza nabolje, posebno imajući u vidu da su odluku podržali i ministri iz SNSD-a, što su objavili i mediji širom Srbije?
- Usvajanje Programa reformi predstavlja administrativno važan korak, ali ne i stratešku prekretnicu. Evroatlantske integracije ne mere se jednokratnim političkim odlukama, već kontinuitetom reformi i stvarnom političkom voljom. Podrška ministara iz SNSD-a baš u ovom trenutku više liči na taktičko prilagođavanje međunarodnom pritisku, nego na suštinsku promenu bezbednosne paradigme.
Političko licemjerstvo
Jedna od karakteristika našeg regiona je i političko licemerstvo – jedno se govori u Bruxellesu, a često potpuno suprotno u domaćem političkom prostoru. Dok god postoji diskrepanca između deklarativne i operativne politike, odnosi s NATO-om mogu napredovati proceduralno, ali ne i suštinski. Pri tome, ne treba zanemariti ni širi geopolitički okvir. Mnogo toga u ovom trenutku zavisi od interesa Washingtona, koji očigledno ima presudan uticaj na političko ponašanje SNSD-a kada su u pitanju evroatlantske integracije. Otuda i ovakve odluke deluju više kao refleks spoljnopolitičkog usklađivanja sa američkim prioritetima, nego kao rezultat autentične strateške orijentacije unutar samog političkog vrha Republike Srpske.
Može li se ovaj potez tumačiti kao signal promjene političke dinamike između Sarajeva i Beograda kada je riječ o sigurnosnim i vanjskopolitičkim pitanjima?
- Ne verujem da smo na pragu nove političke dinamike. Beograd očigledno ne odustaje od politike strateškog balansiranja između Zapada i Rusije, pokušavajući i dalje izvući benefite sa obe strane. To je bez ikakve sumnje fantazmagorija rusofilskih donosioca odluka, zbog čijih će iluzija Srbija platiti veliku geopolitičku cenu. U takvoj konstelaciji, svaki iskorak Sarajeva prema NATO-u posmatraće se kroz prizmu unutrašnjih odnosa u BiH, a ne kao bilateralno bezbednosno pitanje. Očigledno je da granice na Balkanu imaju bezbednosni značaj i da će ga imati i ubuduće, jer političke elite nisu spremne da usaglašavaju strateške orijentacije. Umesto konvergencije, imamo paralelne spoljnopolitičke narative koji se povremeno dodiruju, ali se suštinski razilaze.
U javnosti se sve više govori o tome da bi BiH već na proljeće mogla dobiti poziv za punopravno članstvo u NATO-savez. Koliko je to izvjesno ako znamo da je Sjeverna Makedonija u Bruxelles poslala 18 programa reformi prije nego je postala članica, a uz to je provela brojne reforme za koje vlasti BiH ne pokazuju da su im prioritet?
- Ukoliko posmatramo istoriju proširenja NATO-a, takva očekivanja su realno neutemeljena bez obzira na političku motivisanost. Severnoatlantska alijansa ne integriše države iz sažaljenja, niti iz geopolitičke romantike, već na osnovu merljivih reformskih kapaciteta. Severna Makedonija je prije članstva provela duboke političke i bezbednosne reforme, uključujući rešavanje identitetskih sporova i slanje čak 18 godišnjih programa reformi. BiH je i dalje opterećena institucionalnom fragmentacijom, slabim odbrambenim planiranjem i političkim blokadama. Ako Reformska agenda nije prioritet domaćih elita, onda ni članstvo ne može biti blizu. Evroatlantske integracije su proces transformacije države, a ne PR projekat vlasti.
Ipak, treba ostaviti prostor i za jednu drugačiju, geopolitičku logiku. U uslovima rastućih globalnih tenzija i redefinisanja bezbednosne arhitekture Evrope, NATO danas deluje pomalo disharmonično i suočen je sa potrebom da demonstrira koheziju i političku atraktivnost. Upravo zbog toga nije nemoguće da Alijansa razmatra i politički motivisano proširenje, kako bi poslala signal strateške vitalnosti. U takvom kontekstu, nova članica – pa makar i nedovoljno reformski konsolidovana – mogla bi poslužiti kao dokaz da politika otvorenih vrata i dalje živi, ali bi to bio prije geopolitički, nego reformski utemeljen potez.
Lunić: Ruski uticaj se transformiše
Govorili ste o tome da su diplomatske aktivnosti uzaludne bez jakih institucija države. Čini se kako od toga pate i Srbija i BiH. Kako naprijed i je li upravo to jedan od razloga što smo prvaci u korupciji?
- Apsolutno. Diplomatija bez institucionalne snage je samo dobro upakovani, često personalni, marketing. Možete imati intenzivne međunarodne kontakte, ali bez vladavine prava, profesionalne uprave i nezavisnog pravosuđa – nema institucionalnog kredibiliteta. I Srbija i BiH pate od zarobljenih institucija, partijske kontrole i sistemske korupcije. U takvom ambijentu reforme se simuliraju, a ne provode. Zato i jesmo pri evropskom vrhu po korupciji – jer političke elite opstaju na klijentelizmu, a ne na odgovornosti. Izlaz postoji, ali podrazumeva depolitizaciju bezbednosnog sektora, jačanje parlamentarnog nadzora i nultu toleranciju prema zloupotrebi javnih resursa.
Christopher Robert Hill, bivši ambasador SAD-a u Srbiji, kaže da ta zemlja mora da objasni ljudima kuda ide jer niko na autoputu ne voli da ide desno pa lijevo, već pravo. Jesu li to prevelika očekivanja od Aleksandra Vučića kada je u pitanju NATO?
- Hill je iskusan političar koji dobro poznaje region. Sada kada nije u diplomatskoj funkciji, treba obratiti pažnju na njegove reči, jer je njegova metafora autoputa vrlo precizna. Problem Srbije nije formalna vojna neutralnost, već odsustvo strateške iskrenosti. Vlast u Srbiji želi operativnu saradnju s NATO-om, pristup fondovima EU i bezbednosnim mehanizmima, ali bez političke cene koju ta saradnja nosi u domaćem javnom mnijenju. To je spoljnopolitička tragikomedija apsurda, odnosno pokušaj da se istovremeno zadovolje suprotstavljeni geopolitički centri moći. Takva politika kratkoročno kupuje vreme, ali dugoročno erodira poverenje partnera i onemogućava kreiranje savezništava.
Bratski narodi
U aktuelnim globalnim tenzijama koje, sudeći po vojnoj potrošnji imaju tendenciju rasta, Srbija se sama dovodi u egzistencijalnu opasnost, jer umesto mosta koji spaja Istok i Zapad, postaje bojište sofisticiranog hibridnog, a u budućnosti možda i konvencionalnog sukoba. Jednostavno, geopolitika ne poznaje trajno sedenje na dve stolice.
Kakav je danas uticaj Ruske Federacije na Balkan?
- Ruski uticaj se transformiše, ali ne nestaje. On je danas manje ekonomski, a znatno više hibridni – kroz medije, političke posrednike, obaveštajne strukture i identitetske narative. Malignim uticajem Rusija projektuje moć zahvaljujući lokalnim slabostima. Njen cilj nije nužno kontrola država u regionu, već blokada njihovog zapadnog puta i proizvodnja trajne nestabilnosti. Zato borba protiv hibridnog delovanja nije ideološko, već institucionalno pitanje. Kada imate snažne institucije, transparentne tokove novca i profesionalne službe bezbednosti – prostor za maligni uticaj se sužava.
Nažalost, region Balkana ostaje geopolitički međuprostor - nedovršen, ranjiv i podložan spoljnim projekcijama moći. A geopolitički vakuum koji se stvara nekonzistentnim utopijskim politikama odgovara stranim akterima, kojima bratski ili tradicionalno bliski narodi regiona služe isključivo za kapitalizaciju sopstvenih interesa i moći, a neretko i za geopolitičku trgovinu. Zato ovakvo stanje u regionu najviše odgovara onima koji ne žele stabilan i integrisan Balkan.
