Brankica Janković za Oslobođenje: Žene su zastupljene, ali daleko od odlučivanja

U Sarajevu je predstavljena nova studija o zastupljenosti žena u upravnim odborima u Bosni i Hercegovini. Događaj je organizovalo udruženje Women on Boards Adria uz podršku UN Women u BiH. Tim povodom, glavni grad naše zemlje posjetila je i ekspertkinja za ljudska prava Brankica Janković, doskorašnja povjerenica za zaštitu ravnopravnosti u Srbiji. U razgovoru za naš list, Janković govori o stanju u Srbiji, problemu antirodnih pokreta koji jačaju diljem svijeta i regiona, te o važnosti regionalne saradnje i podrške.

Da ne okolišamo: gdje je Srbija danas kada govorimo o položaju žena, djece, starijih osoba, manjina u društvu? Je li društvo u Srbiji ravnopravno društvo?

- Srbija je na brdovitom Balkanu, gde je i oduvek bila kao i svi u regionu, i daleko smo od pune ravnopravnosti. Možda bismo danas mogli o toj temi govoriti, pre svega, iz perspektive ekonomskih i socijalnih nejednakosti. To je ono što je najveći problem. I u Srbiji, i usuđujem se reći i u regionu.

Specijalna izaslanica UK

Karen Pierce održala stručno predavanje za Regionalnu mrežu žena u diplomatiji

Podrivanje sistema

Suština je u socijalnim i ekonomskim nejednakostima i u pozicijama moći. Osnovni problem, kada govorimo o neravnopravnosti, jeste pristup resursima, pristup moći. Dakle, onaj ko ima političku moć i uticaj, ima pristup svim resursima i može da utiče u značajnoj meri na kvalitet života svih ljudi. To je sve međusobno povezano: ko ima ekonomsku moć, ima način i da utiče na politiku, na donošenje odluka u značajnoj meri i sve to zajedno podriva sistem i poverenje u institucije. Na taj način se slabe institucije zato što uvek imate neformalne kanale odlučivanja u kome će uvek ekonomske i političke elite za sebe obezbediti povoljni položaj i generalno stvara se vrlo kompleksan problem, jer ljudi osećaju gorčinu zbog neravnopravnosti, nemogućnosti jednakog uživanja svih prava.

Naravno da su onda pomenute društvene grupe u dodatno kompleksnijem položaju. Nisu žene homogena grupa, pa da možemo da ocenimo da sve žive isto ili da su svi stariji u istom položaju, ili svi mladi. Ali, ono što sa sigurnošću mogu tvrditi je to da su žene mnogo češće diskriminisane u svim sferama društvenog života, a naročito na tržištu rada. I bez obzira na povećanu zastupljenost u političkom životu, nemamo transformaciju društva u skladu sa tom zastupljenošću. Često to definišem kao: prisustvo je dozvoljeno, ali je glas ograničen. Možete da budete kvota, ali o najozbiljnijim odlukama, žene su daleko od mogućnosti odlučivanja ili je zanemarljivo mali broj žena koji ima ključne uloge u odlučivanju.

Brankica Janković: Nemamo transformaciju društva/Oslobođenje

U biznisu je to nešto drugačije, zato što je zaista veliki broj žena u Srbiji pokazalo važne rezultate u domenu ekonomije i biznisa, ali ponovo daleko od glavnih pozicija odlučivanja. Cilj je da imamo više žena u upravnim, izvršnim i nadzornim odborima, a tako će i naša ekonomija značajno napredovati. To je i bila tema našeg razgovora u Sarajevu. Nije danas uspeh kompanije samo profit, važno je i društveno-odgovorno poslovanje. Umeju danas korisnici usluga itekako da kazne kada narušite neko pravo u zajednici.

Svjedočimo jačanju antirodnih pokreta kako u regionu tako i širom svijeta. Koliko su ovakvi narativi opasni i jesmo li svjesni utjecaja koji imaju?

- Vrlo su opasni i mogu u značajnoj meri da nas vrate, ne jedan, nego i više koraka nazad. Vrlo su jaki. Mislim da sada postoji svest koliko žene ne moraju nikome više ništa da dokazuju i da su jednako vredna ljudska bića. Meni deluje da se sada vodi bitka za očuvanje dostignutog nivoa ljudskih prava, jer i antirodni pokreti, ali i drugi udari na naše vrednosti i na ljudska prava su toliko jaki i sa svih strana dolaze. I iz konzervativnih krugova, i iz religioznih, ekstremno desničarskih političkih krugova, akademske zajednice, potpomognuti podacima i raznim digitalnim i drugim alatima, i prete da ugroze dostignuta prava žena, nas ljudskih bića. I mislim da postoji svest o toj opasnosti i da žene i ženske organizacije, i ponovo akademska zajednica sa druge strane, rade na tome da se osvetli ovaj veliki izazov po položaj žena. Postoji svest o mogućnosti da se vrlo brzo uruši sve ono što je građeno vekovima. Danas imate realnu pretnju da se kroz prakse i politike, kroz isključivanje žena iz javnog prostora i procesa odlučivanja vratite na početne, vrlo teške, pozicije i moramo svi zajedno učiniti sve što je u meri naših moći da do toga ne dođe. Veliku odgovornost tu imaju i političke elite, ali najveću odgovornost imamo mi građani/ke i mediji. Mi moramo da kontinuirano ukazujemo na te velike opasnosti. Opasnosti od nuđenja jednostavnih rešenja kojima su pomenuti društveni akteri skloni.

Pitanje zdravog razuma

Već dugo vremena ovde žene nisu birale između karijere i porodice, jer mi smo na ovim prostorima živeli u periodu socijalističke Jugoslavije, kada je na drugačiji način bila promovisana ravnopravnost i razumela se na način da ne treba da se bira između porodice i posla. Danas imate značajan broj mladih žena koje razmišljaju o tome da se opredeljuju između ostvarenja prava na rad i porodice. Pa, trebalo bi da smo odavno rešili to da su te dve sfere života komplementarne, a ne nešto između čega treba da biramo.

Koliko nam je važna saradnja između Srbije i BiH, svih zemalja regiona, kada je riječ o rodnoj ravnopravnosti i borbi za ravnopravnost?

- Saradnja je jedini oblik koji treba da postoji ovde u našim društvima, jedini oblik komunikacije u našim državama u kojima smo platili onoliku cenu svih zbivanja 90-ih, rata. Meni je to pitanje zdravog razuma. Smatram da bi regionalna saradnja trebala da bude na vrhu prioriteta i svih političkih elita, ali zaista ona iskrena, u kojoj ne vlada takmičarska atmosfera u negativnom kontekstu. Ako ste u prilici još i da pomognete svom susedu, to je najbolje što možete da uradite i za sebe i za njega, jer neće vam biti mnogo dobro ako je kod prvih komšija loše.

Moja prva velika konferencija je bila formalizovanje saradnje između svih institucija za ravnopravnost i potpisivanje izjave o saradnji. Od tada traje vrlo intenzivna saradnja na polju ravnopravnosti i vode se iskreni razgovori. Nema kod nas da neko likuje zato što se nekom nešto desilo ružno. Jer onda ne bismo bili ljudi. Ne bismo bili normalni. Ne bismo bile normalne žene kada bismo mogle da se radujemo što neko ima veći broj femicida ili veći broj otkaza. Toga, zapravo, nema u onim krugovima u kojima sam imala i imam priliku da se krećem i sarađujem. Za razliku od naših političkih elita. A ja zaista ne mogu naći nikog bližeg i važnijeg od suseda. Želim da sve probleme i razlike prevaziđemo i da živimo zajedno u miru i prosperitetu.