Diktatura jednoumlja - Da li je Bosna i Hercegovina zaista "nemoguća zemlja"?

Da li je Bosna i Hercegovina zaista “nemoguća zemlja”, zemlja bez perspektive, zemlja propuštenih šansi i neostvarenih težnji uprkos bezbrojnim mogućnostima? Brojni građani koji su je zauvek napustili, kao i stvarnost u kojoj živimo, ostavljaju utisak da je tako. Ipak, moramo da se zapitamo: šta smo mi, svako od nas pojedinačno, učinili da tako ne bude?

Rasprava o knjizi

Bili bi nam potrebni tomovi knjiga sa više stotina stranica da pobrojimo sve tendenciozne i neutemeljene izjave i postupke naših nacionalnih političkih i intelektualnih elita izrečene u smeru razgrađivanja države tokom skoro tri decenije i isto toliko da navedemo one koje su izrečene u cilju izgradnje isključivih nacionalnih politika i održavanja sopstvene vlasti u svom nacionalnom okruženju. Uz neadekvatnu aktivnost međunarodne zajednice, pasivnost građana i intelektualnu javnost koja ćuti, takvo stanje se održava od rata, sve do danas. Naša stvarnost jasno ukazuje gde nas je to dovelo.

Ovom prilikom ću navesti samo tri nedavna primera takvih aktivnosti. Treba da promislimo o njima pošto ovi primeri sami za sebe dovoljno govore o učesnicima događaja, ali i o celoj bh. javnosti koja se od njih nije jasno distancirala.

Dosledni smo samo u jednom - u podelama. Kad bi se merilo po tome koliko je akademija nauka u BiH, bili bismo naučna velesila u globalnim okvirima. Nažalost, to nije istina. Destruktivne politike su iskoristile priliku da podele unesu baš u one oblasti koje bi podelama morale da odolevaju i društvu primerom pokazuju kako se priznati vrhunski intelektualci odnose prema građanima, državi i njenim institucijama. Zato osim državne Akademije nauka, imamo i entitetske, nacionalne, a u perspektivi su izgleda i stranačke...

Krenimo redom.

Pre nekoliko meseci akademik Slavo Kukić, istaknuti sociolog, politički analitičar poznat i po kritikama društvenih aktera i stanja u BiH, objavio je knjigu “Narod i nacija”. Ne ulazeći u problematiku koju knjiga obrađuje, niti u naučnu analizu problema koji proizlaze iz ove tematike u našoj državi, težište želim da stavim na raspravu koja je usledila u danima i mesecima nakon promocije ove knjige koja je održana u Akademiji nauka BiH u Sarajevu.

Akademik Kukić je žestoko napadnut/Oslobođenje

Rasprava oko ove knjige sa zaista osetljivom i aktuelnom tematikom, od strane jednog dela intelektualaca bila je ispunjena negativnim nabojem prema autoru, izdavaču, recenzorima i govornicima, pa čak i prema Akademiji nauka na kojoj je knjiga predstavljena. Umesto konstruktivne i argumentovane rasprave o temi, javnost je bila preko medija suočena sa isključivim i negativnim nabojem različitih koncepata prema temi u knjizi kako od pristalica aktuelnih etničkih podela, tako i od pojedinaca i grupa intelektualaca protivnika koncepta iz pomenutog dela. Sve strane su bile isključive, gotovo ostrašćene, netolerantne i svako je na svoj način tumačio temu i branio svoje stavove, pri čemu u raspravu o knjizi autor i recenzori nisu bili uključeni, pa javnost nije imala priliku da kroz konstruktivnu raspravu izvede sopstvene zaključke i zauzme sopstveni stav. Umesto ozbiljne rasprave pripadnika sva tri naroda na način kako to dolikuje intelektualcima, bez obzira na to slagali se ili ne, iza svega je ostao loš utisak koji ne ide na čast ni jednima ni drugima. Bilo je tu i agresivnih, neodmerenih i površnih pojedinačnih pristupa, pa sam u jednom trenutku pomislio - kada nam je deo intelektualne elite u stanju da ovako nastupa u javnosti, tada nije ni čudo što smo gotovo trideset godina neizgrađena država, a kako stvari stoje, nećemo ni biti sve dok se ovakva atmosfera ne promeni.

Drugi primer se odnosi na zloupotrebu Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske u kojoj je promovisan pedeseti broj časopisa Argumenti - časopisa vladajuće stranke. Svaki dobronameran čovek s pravom se može zapitati čemu nam služi Akademija nauka kada se u njoj promovišu stranački časopisi. Još je žalosnije, kako su mediji preneli, da je prilikom promocije časopisa Milan Ljepojević na Akademiji nauka izjavio: “Morete se baviti naukom koliko hoćete, morete imati znanja koliko hoćete, ali ako nemate podrške iza sebe, političke i svake druge, od nauke nema ništa”. Da li pomenuta osoba zna šta je nauka ili smo možda svi zaboravili da cenimo nauku, znanje, činjenice i kritički stav? Ima li on imalo poštovanja prema naučnicima i naučnoj instituciji koju predstavlja Akademija nauka? Da li časopis spada u naučno delo, pa se o njemu vodi rasprava na Akademiji nauka? Sa navedenom izjavom, on kao da sledi primer lidera svoje stranke koji je pre izvesnog vremena studentima rekao: “Možete biti najbolji student ili najbolji stručnjak u nekoj oblasti, ali ako niste u sistemu vlasti i ako niste dio vlasti, sve to može izgledati kao zabluda”. Nakon jedne ovakve izjave niko od studenata ili intelektualaca nije reagovao. Zato nije ni čudo što nam mladi odlaze iz zemlje. Način na koji oni vide nauku i obrazovanje vraća nas u srednjovekovnu tamu, kada su tumači društvenih pojava i istine zatirali sve tragove konstruktivnog razmišljanja i slobode govora... Složio bih se sa stavom Duška Pevulje, prof. Filozofskog fakulteta Univerziteta u Banjoj Luci, koji je izjavio da u RS-u ne postoji intelektualna kritika. Dodao bih da takve javne kritike nema ni u BiH. Sve što se javnosti preko medija nudi svelo se na isključive etničke istine, pa je postalo prihvatljivo da kada niste na toj liniji - niste dobar član svoje etničke grupe, čak da vas smatraju izdajnikom...

Deo podobnih intelektualaca, primljenih po političkoj liniji u institucije, o pojavama u društvu ima stranačke, umesto sopstvenih stavova, a veliki deo ostalih, koji od njih zavisi i jedva preživljava, ne usudi se da bilo šta kaže. Svesni ovakvog stanja, oni koji vladaju - rade šta hoće. Oni imaju masu iza sebe, a glas retkih slobodnomislećih ljudi koji ukazuju na opasne posledice ovih pojava po sve narode njih ne dotiče, a u narodu kao da ga niko ne čuje.

Treći primer se odnosi na 79. godišnjicu oslobođenja Mostara u Drugom svetskom ratu, koju su članovi SUBNOR-a BiH hteli da obeleže šetnjom kroz grad do Partizanskog spomen-groblja u februaru o. g. To im nije odobreno uz obrazloženje da je to “iz sigurnosnih razloga”, dok su mediji izvestili da je na društvenim mrežama gradonačelnik Mostara Mario Kordić napisao: “Treba zaustaviti veličanje zločinačkih ideologija” zanemarujući činjenicu da je BiH nastala zahvaljujući antifašistima. Zbog sličnih stavova već je nekoliko puta devastirano Partizansko groblje u Mostaru koje je nacionalni spomenik BiH. Narodna kaže: “Ako se prema vrednostima prošlosti ne odnosite kako treba, ne možete se nadati ni boljoj budućnosti”. Predsednik SUBNOR-a BiH Sead Đulić je tada rekao: “Oni su jaki koliko smo mi tihi”, ali svi moramo imati u vidu da je progresivne kritične mase sve manje, a sve više nacionalista, te da uz etnonacionalističku retoriku političara i etnički koncept obrazovanja već decenijama odrastaju generacije. Nije ovo slučaj samo sa Mostarom. Revizija istorije se vrši u celoj BiH i na celom Balkanu. Zato nam građani, pa i cele porodice, ubrzano napuštaju zemlju.

Kritička javnost

Pitam se šta je sa kritičkom javnošću u BiH, šta je sa intelektualcima, šta je sa naučnim, kulturnim i drugim institucijama ove države? Ako u ovom trenutku nema reakcije na ovakve pojave, one će biti sve učestalije i otvorenije u budućnosti. Etnonacionalne politike koje imaju nepomirljive stavove održavaju se na vlasti više od tri decenije. Sa politikama koje nas dele na “mi i oni”, upućuju: “neka svako ide svojima” i tvrde da je tako najbolje, ne gradi se uspešno društvo, ni savremena država. To je asocijalna, plemenska, primitivna i destruktivna politika koja ne može doneti ništa dobro ni građanima, ni državi. U ovakvim okolnostima, kad političari i javne ličnosti potenciraju svoje istine, izazivaju podele, “brane nacionalne interese” i proizvode konflikte, dok građani ćute, a intelektualna javnost ne reaguje, ugrožene su: egzistencija, sloboda, jednakost, ravnopravnost i socijalna pravda, a u savremenim geopolitičkim okolnostima ugrožene su i sigurnost države, kao i bezbednost građana.

Rekao bih, zbog toga, da u našoj državi vlada diktatura jednoumlja od strane etničkih lidera, njihovih elita i institucija koje su pod njihovom kontrolom. Da li je to okruženje i država u kojoj želimo da živimo, treba li i mi da odemo kao svi koji su već otišli, ili je krajnje vreme da ove destruktivne politike pošaljemo u istoriju?