Osam upozorenja umjesto priloga

Upozorenje prvo: Nemojte na put nositi hranu. Ni koliko da zavarate glad. Ako vam zafali benzina, pa skrenete da natočite ili dotočite, nemojte kupovati čipsove, smokije i štapiće. Može vam stomak zaigrati kad prođete pored rafe sa oguljenim lješnjacima, preprženim bademima i indijskim oraščićima, ali izdržite. Pokažite karakter. Nemojte biti kukavice i ništarobe. Obradujte i pretke i potomke.

Bez mane i straha

Ponesite samo flašicu vode. Dobro, prihvatam, može i flašu. Ali, biće vam previše. Ne pijte nasilu. Nema potrebe. Napićete se kad stignete. Ni u snu sokove, šejkove i energetske napitke. U šumu se drva ne nose, niti se na plažu ide sa kanticom pijeska. Nagnite samo kad su usta suva i kad je grlo zapeklo. Sve ostalo je višak koji će vam se kasnije obiti o glavu.

Upozorenje drugo: Sačekajte još malo. Primirite se. Ako vam je glad na trojci, pustite je da se popne na šesticu. Biće slađe. Kao ulazak u vodu. Ne valja odmah s obale vrele glave i zadihanog tijela. Slađe je kad se malo pričeka. Uostalom, gozba je takva da joj treba dati nekoliko metara fore. Natenane je predvorje meraka. Brzina je slomila vrat i đavolu, a da neće gladnom stomaku. Strpljen je onaj koji se pošteno najeo.

Upozorenje treće: Možete da popijete šta hoćete prije jela, ali najbolje je da naručite rakiju. Zapadna Srbija ima dobra piva, vinske karte su pune vrhunskih bijelih i crnih vina, ali amblem ovog kraja je – rakija. I to ne bilo koja rakija, nego prepečenica u kojoj se ukrštaju miris hrasta i ukus šljive. Žuta je taman koliko i konjak, a dva puta bolja. Zlatiborska prepečenica - jer o njoj je ovdje riječ - može da se pije i prije i poslije jela.

Što je šljiva u Krajini, a loza u Crnoj Gori, to je prepečenica u zapadnoj Srbiji. Što bi rekao Rakić: Silni oklopnik bez mane i straha. Snažna ali ne i ljuta. Udara u stomak, ali ne i u noge. Bar ne prvih sat ili dva. Jedan bi drugi pjesnik – ili je to zapravo teoretičar književnosti? – rekao da joj je nasljeđe epsko, a duša lirska. Neću da kažem da je zapadnosrbijanska prepečenica najbolja rakija koju sam pio, to je uvijek i zauvijek rezervisano za dobro ohlađeni karamut, ali da ide u red vrhunskih – sa time bi se i Sokrat složio.

Upozorenje četvrto: Nemojte od konobara tražiti sok. Čak ni ako morate. Ako vam je doktor strogo zabranio alkohol, nemojte ni tada. Konobari ove epohe ne gledaju s ljubavlju one koji naručuju sokove. Nešto domaće proizvodnje će i podnijeti, ali gazirane sokove koji se ne cijede i ne pakuju na okolnim brdima očima ne mogu da vide. Pivo će donijeti, ali isključivo malo. Rakija je njihov svetac. Kad naručite rakiju, kao da ste im došli na slavu.

Fusnota uz ovo upozorenje: Dio Muzeja na otvorenom “Staro selo” u Sirogojnu je i krčma o kojoj će tek biti riječi. Krčma je mala, podijeljena na dva dijela, sa svega šest ili sedam stolova. Neoprezna gošća je poručila popularni napitak sa reklamâ. Konobar se iskosio, prikucao šake na kukove, dreknuo nešto na svom dijalektu i onda održao kratki kurs iz lijepog ponašanja. Tih sokova, podvlači on, kod njih nema, a ako mlada gospođica baš neće rakiju k’o svi ostali, može dobiti čaj od nji’ovih trava!

Upozorenje peto: Ovo upozorenje može biti i šesto, i sedmo, i osmo. Iznijeće pred vas svemirski tanjir meze. Sve što je prethodnih sedam generacija spremalo – biće pred vama. Jedan sir, mlađi, drugi sir, ljući, prvi kajmak, jutrošnji, drugi kajmak, prekjučerašnji, svinjska peka, goveđa peka, slanina i omanje brdo duvan-čvaraka. Čovjek koji je svikao na raznorazne krkanluke duvan-čvarke obično viđa koliko stane u supenu kašiku, a ovdje ih lopatom nanose.

I kad gladni putnik vidi tu pustoš pred sobom, navali na nju kao nezdrav. Mete i mete, a ne sluti da je zamka postavljena i prije nego što je spustio nogu na prvi stepenik krčme. I kada sve pomete, kada se naboka kao vo na jutarnjoj livadi, kada posljednjim komadićem domaćeg hljeba pomaže ono što je ostalo iza kajmaka, neprijatelj zatvara stupicu i gleda presito životinjče kako se jadno koprca.

Upozorenje šesto: Meza se zbog toga - mezi. Jeste sir božije davanje, jeste kajmak izlazak sunca, jeste meso mrtvima da se služi ne bi li ustali, ali sve je to za - pomalo. Nije za prejesti se. A neoprezni, bog im dao zdravlja, ne ostave ni koliko da miš brke omasti. A onda nadire peta brdska divizija: prva motorizovana nosi gibanicu od heljdinog brašna, četvrta oklopna musaku od riže, kajmaka, kopriva i jaja, a sedma pješadijska – svadbarski kupus!

I šta sad da se radi? I tanko i debelo crijevo napunjeni k’o frižider prvoga u mjesecu, a ni u dvanaestopalačnom nema ni koliko da zrno pirinča padne. Ali, u bitku se mora. Gibanica i svadbarski kupus su pod mus, a musaku samo pola kašike-kašiku, tek da se domaćin ne uvrijedi. Uostalom, kakvo je to jelo bez mesa?! Eh, kakvo?! Vrhunsko! Pred cara da se iznese, pa da se i car i carica za glavu uhvate. Probao sam u životu samo nekoliko bezmesnih obroka, nijedno nije bilo ni blizu odličnog, a ova zlatiborska musaka preskočila je, i to na jednoj nozi, mnoga rebarca, batkove i mišiće.

Zlatiborski odrezak

Upozorenje sedmo: Večera će brzo. Zapravo – prebrzo. Još gibanica nije prestala da se kreće po stomaku, a pred vas već meću “selekciju sireva” prošaranu zelenim i crnim maslinama. I opet meza, i opet isti stratezi. Zovu divljine niko nije odolio. Svima je jasno šta se sprema i šta će se desiti, ali… Ko je nakon onolike meze pojeo i zlatiborski odrezak u sosu od vrganja i pršute, taj je zaslužio spomenik na Torniku. Pa da sa njegovog stomaka nenajedeni gledaju Zlatibor, Taru i Zlatar kako se ponose svojom trpezom.

Upozorenje osmo: Ako ne probate kuvanu jagnjetinu sa kajmakom, k’o da niste ni bili.