Tihomir Stanić: Andrić je prije svega izvor velike mudrosti

Već niz godina se susrećete kao glumac sa Ivom Andrićem, igrali ste ga u različitim ostvarenjima, šta Vam Andrić znači kao pisac?

- Andrić je za mene pre svega izvor mudrosti i tu tražim odgovore na mnoga pitanja i na mnoge situacije u kojima se u životu nađem, a ne razumem ih. Mislim čak da u Andrićevom delu postoje brojna rešenja za političke probleme. Mnogi geopolitički problemi bi se lakše rešili kada bi ljudi koji su se odlučili da to rade pročitali njegova dela i videli da ništa što nam se dešava nije novo, nego da već postoji kao problem. I nije čudo da je Andrić kao savremeni, aktuelan pisac često radnje svojih dela smeštao u neki istorijski kontekst, a da čitalac može to da prepozna u svojoj stvarnosti. Radeći scenario na seriji, oblikujući je u finalnom obliku, ja sam ponosan na činjenicu da se u njegovoj sudbini, u nekim epizodama, može prepoznati i današnji misleći čovek, intelektualac ili današnji stvaralac.

Spreman za izazov

Ne mislim da treba preuzeti kao model njegovo ponašanje, ali se može taj problem detektovati putem njega. Ja, na primer, dok govorim “Na Drini ćuprija”, tamo ima jedna priča o tragovima stopa koje su ostavili konji džinovske veličine, i da srpska deca tvrde jedno, a turska drugo. I kaže: “Oni se o tome i ne prepiru, toliko su i jedni i drugi ubeđeni u tačnost svoga verovanja. I nema primera da je ikad ikome uspelo da koga razuveri ili da je ko promenio svoje mišljenje.” A ljudi potrošiše život razuveravajući, ubeđujući jedni druge, a lepo piše da nema primera da je ikad ikome uspelo da koga razuveri. Umesto da se o tome i ne prepiru, da nađu neku drugu temu ili tačku.

Kako su tekle pripreme za seriju “Nobelovac”, sedam godina ste čekali na njenu produkciju, te šta Vam je u scenarističkom smislu bilo važno?

- Velika mi je inspiracija i lična satisfakcija ono što sam ove godine doživeo, a to je da je serija uspešna.

Vreme dok smo čekali smo koristili pametno, pa smo popravljali, doterivali, sazrevalo je u ovu formu koju je sada dobilo. Kojom smo zadovoljni, a i za koju vidim po reakcijama ljudi da smo uspeli. Nemoguće je jednu takvu biografiju u celini obuhvatiti, on je jedini koji je lično upoznao i Gavrila Principa i Adolfa Hitlera, mnogo je toga što smo izostavili jer je bilo i produkciono nemoguće izvesti neke stvari. U skladu sa vremenom u kojem živimo i običajima u ovoj profesiji sada važećim mi smo išli za onim što nam je bilo moguće u izvedbenom smislu da dočaramo. Dugo sam, sa Markom Misiračom, radio na kastingu i to je nešto što čak i gledaoci komentarišu, mislim da je to jedan segment koji smo uradili specifično i tačno. Bilo je veliko zadovoljstvo sresti se na samom setu sa glumcima koji su dolazili zaista spremni, koji su o svojim likovima znali često više nego mi koji smo kreirali tu seriju. U svakom pogledu taj rad je bio jedno veliko zadovoljstvo. Ja sam bio spreman za taj izazov i znao sam da ću uspeti iako su se moji studenti i prijatelji brinuli da li ću uopšte preživeti rad na ovoj seriji. Znao sam, na primer, da moram da oslabim petnaest kilograma i prvog dana snimanja sam stao na vagu, imao sam tačno kilograma koliko je trebalo. Činjenica da na dan snimanja imam tačno osamdeset kilograma, koliko sam naumio da imam, mene je ohrabrila. I onda sam sam sebi naglas rekao: Tihomire, ti si čovek koji stiže na cilj, završićeš ovu seriju.

Serija “Nobelovac”

Koliko je teško igrati jedan lik koji je stvarnosan, odnosno ući u lik jednog književnika koji je zaista postojao i koji obuhvata tako veliki kulturni prostor kao što je sa Andrićem slučaj?

- Meni niko nije postavio zadatak, sam sebi sam postavio ciljeve. I lepo je kad čovek dođe u tu poziciju. Čovek je sklon sebi i da oprosti. Cela serija je nastala iz tog osećanja da razumem taj trenutak za koji Andrić kaže, stiže čoveku sve kad mu nije potrebno. Da razumem taj najveći uspeh koji može jedan književnik da doživi, koji može biti i jedna činjenica koja uznemirava. Koja svima drugima deluje mnogo značajnija i važnija nego njemu lično. Ali valjda je to život.

Kako gledate na Andrićevu političku ulogu u vremenu u kojem jeste živio i na njegove izbore?

- Najtačniji izbor je on napravio. Činjenica je da pričamo o njemu, da smo napravili seriju koja se zove “Nobelovac” jer on je jedini naš nobelovac, i da je to delo doprlo do čitalaca. Svaki drugi njegov izbor, svaki drugačiji potez, verovatno bi sve to odveo u drugom pravcu. Možda bi ti rukopisi ostali negde i bili ko zna kad otkriveni. Što bi bila velika šteta za sve narode na ovim prostorima. Nije on taj koji je crpio ličnu dobrobit iz svojih odluka, nego je to bilo na dobrobit opštu. Tako ja to doživljavam. Znam kad smo počinjali seriju, scenaristi su imali dosta primedbi na njegov karakter, on je gotovo jedan antijunak, stalno se nešto žali i kuka, ali ja sam ga uvek doživljavao kao heroja.

Podređen stvaralaštvu

On je uspeo da potisne niske strasti u sebi. A u seriji insistiramo na nekim činjenicama. Kada je počeo Drugi svetski rat, nije, kako je mogao, otišao u Švajcarsku, nego je rizikovao i vratio se u Beograd. Nije potpisao apel kojim se osuđuje otpor prema okupatoru, a mnogi drugi ugledni ljudi tog vremena jesu. Nije dozvolio da mu se ni jedno delo štampa tokom okupacije, što je bilo jako rizično i opasno po život. I na kraju je celi iznos Nobelove nagrade poklonio bibliotekama u Bosni i Hercegovini. To je gest koji nema pandan u kasnijoj istoriji ovih prostora. To su te tačke oko kojih smo mi gradili taj lik i ovu priču. Bezbroj tračeva i pokušaja da se unizi ta ličnost nije samo naš specifikum, ali njegovo delo je sve to nadraslo. Mislim da je on pre svega služio sopstvenom talentu. Svoju je ličnost podredio stvaralaštvu, koje je opstalo.