Zarobili su nas naši mitovi: Treba li vjerovati vođama?

Duga je i turbulentna istorija naših naroda na ovim prostorima. Ona ne počinje od raspada Jugoslavije, rata, niti sa našim generacijama, a mi kao da sve činimo da se uskoro okonča razaranje našeg društvenog tkiva. Svoje narode ka tome vode inatne i destruktivne etnonacionalne politike, dominantne već decenijama na ovim prostorima. Veštački izazvanim tenzijama među narodima su prisutni nepoverenje, stalne napetosti, različite istine, netolerancija, nasilje, netrpeljivost...

Obmane i mitovi

Nacionalno pitanje, kao ključno pitanje, na našim prostorima nikad kroz istoriju nije na adekvatan način rešeno, a etnički nacionalizam, koji je često bio plod obmana, mitova i različitih manipulacija istorijskim činjenicama i nacionalnim ponosom, bio je i ostao prepreka za bolji život i trajni mir. Nacionalizam je kreirao snažne mitove, kao što su “izabrani narod”, “mit o neprijatelju” i “mit o vođi kao spasitelju”, a sve u cilju da ljude učine svesnim da postoji nacionalna dimenzija u svemu što ih okružuje i da u njima probudi nacionalni ponos zbog njihove “slavne prošlosti i duhovnog nasleđa”. Koristeći prema potrebi ove mitove, nacionalne vođe su nalazile opravdanje za apsolutnu političku moć, ratovanje, ubijanje i osvajanje tuđih teritorija.

Danas su etnonacionalizmom opterećena mnoga društva u svetu, a sredine koje se na adekvatan način nose sa tom pojavom su retke. To se pogotovo odnosi na nerazvijena društva, što je jedan od najvažnijih uzroka opstanka brojnih kriznih žarišta i izbijanja ratnih sukoba.

Kao raskrsnica uticaja mnogih kultura, napredan u umetnosti, tehnologiji i trgovini, Zapadni Balkan je tokom istorije značajno doprineo ukupnom razvoju čitavog evropskog kontinenta. Od davnina su se zbog povoljnog geostrateškog položaja na ovom tlu ukrštali interesni uticaji velikih sila. Za razliku od kulturnih uticaja, koji su doprinosili kulturnom bogatstvu, interesni uticaji činjeni bez shvatanja osobenosti multietničnog duha ovog područja delili su narode i prekrajali granice. Danas je ovaj prostor podeljen geopolitičkim i ekonomskim interesima velikih vojnih saveza i ekonomski moćnih zemalja, a pre svega je izložen političkom i ekonomskom uticaju SAD-a i Evropske unije sa jedne, a Rusije i Kine sa druge strane.

Socijalistička Jugoslavija, koja je na ovom prostoru nastala posle Drugog svetskog rata, kao višenacionalna, pluralistička i sekularna država, postigla je veliki ugled i puni suverenitet u međunarodnim odnosima, postala predvodnik Pokreta nesvrstanih, a na unutrašnjem planu je imala koncept ravnopravnih naroda i narodnosti. U tadašnjim svetskim okolnostima je i pored svojih slabosti imala ostvaren uspeh u međunarodnim odnosima, kako na političkom, tako i na ekonomskom planu, zbog čega je svojim narodima pružala mogućnost za dalji razvoj i bolju perspektivu. Da je bilo domaće pameti, kao najrazvijenija od socijalističkih zemalja, u procesu tranzicije je među prvima mogla da bude primljena u Evropsku uniju. Umesto toga, narodi Zapadnog Baklana su pokazali da nisu sposobni da na adekvatan način reše unutrašnje probleme u svojoj državi.

Ubrzo posle Titove smrti, višenedeljne žalosti naroda, počasti koje mu je na sahrani ukazalo preko sto svetskih lidera i sahrane u Kući cveća uz zakletve “Druže Tito, mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo” i stava državnog rukovodstva “I posle Tita, Tito”, počeo je rušilački pohod etnonacionalista, kreiran i sproveden upravo od strane onih rukovodilaca koji su se zaklinjali da će nastaviti Titovim putem i “ožalošćenog” naroda. Pred samo razbijanje Jugoslavije, u procesu demokratizacije uz uvođenje višestranačja, ekstremni nacionalizmi su uz podršku verskih zajednica, mnogih intelektualaca, privrednika, raznih paravojnih grupa i emigracije bujali na čitavoj teritoriji bivše države. Stranke kao da su se takmičile ko je veći nacionalista, ko će izazvati veće tenzije, netrpeljivost i ocrniti onog drugog, a naročito druge narode. Posle niza bezuspešnih sastanaka republičkih rukovodstava, povod za konačnu secesiju bio je upad Srbije u monetarni fond SFRJ kada je uzela 2,6 milijardi DM. Brojni pokušaji svetskih lidera da zaustave secesionističke pokrete bili su neuspešni pošto je težnja da ostvare samostalnost i do kraja realizuju ciljeve aktuelnih etnonacionalnih politika zahvatila sve narode i slojeve jugoslovenskog društva. U drugi plan su potisnuti razum, etika, kompromis, empatija i ljudske vrednosti, nasilje svih oblika je postalo normalno, a oni koji to nisu prihvatali proglašavani su izdajnicima svog naroda i bili su izloženi na stub srama.

U ratu koji je usledio, masovni etnonacionalistički pokreti su razdvojili društvene zajednice višenacionalnih regija, rastavili ili iselili etnički izmešane porodice, uništili mnoge stambene objekte i proizvodne pogone, oštetili infrastrukturu, srušili mnoge verske i druge simbole, uklonili spomenike antifašističkoj borbi i tako razorili multinacionalno tkivo zajedničke države.

Bilo bi još više žrtava, štete i zločina da međunarodna zajednica nije prisilila zaraćene strane da prihvate unutrašnje granice SFRJ kao međunarodno priznate granice novih nacionalnih država. Granice su jedino što je sedam novih država sačuvalo iz Jugoslavije. Sve bogate ekonomske, društvene i kulturne resurse koje su zatekle na svojoj teritoriji ubrzo su rasprodale ili uništile u procesu tranzicije. Od tada, pa sve do današnjih dana, novonastale zemlje se nalaze pri dnu evropske lestvice po kvalitetu života, standardu i poštovanju ljudskih prava, a ipak razloge takvom stanju narodi ovih država ne vide u svojim korumpiranim i nesposobnim vlastima, koje već decenijama stalno iznova biraju. Pored toga, vladajuće strukture novonastalih država samo formalno rade na izgradnji boljih međusobnih odnosa, a manipulativnim politikama suštinski održavaju stalne tenzije, čime ovaj prostor čine neperspektivnim i nesigurnim, kako za ekonomski progres tako i za bezbednost celog regiona.

U novim državama nije bilo nikakve istinske “tranzicije”, niti izgrađene ideologije, ali su se u pogledu identiteta nove države dokazivale kao sledbenici svojih etničkih srednjovekovnih tradicija. Iza etnonacionalne retorike i nacionalnog interesa od početka se krio finansijski interes vladajućih struktura, koje su uz vlast i moć stekle veliku imovinsku korist. Iz ove činjenice proizlazi najveći apsurd savremene istorije ovih prostora. Nakon rata, iz ruševina ideologije, etike i ekonomije, izašli su bogati pojedinci koji zloupotrebljavaju vlast i moć, a veći deo osiromašene populacije i dalje podržava takve politike, stvarajući uz to kult lidera “koji štite njihov nacionalni identitet, nacionalne interese i spašavaju ih od svih koji ih ugrožavaju”.

Tako su se u novim državama, paralelno sa procesom demokratizacije odvijali i procesi transformacije bivših nacionalista, ratnih huškača i učesnika rata u “demokratske i proevropske snage”. One i danas utiču na odgađanje suočavanja sa političkom odgovornošću za destrukciju pri raspadu zemlje, brojne zločine, reviziju nacionalne istorije, degradaciju istorijskog nasleđa i rehabilitaciju kvislinga iz Drugog svetskog rata. Rehabilitaciju osuđenih zločinaca ne čine zbog istorijske pravde i istine, već da bi etnonacionalistička ideologija dobila legitimitet da kroz njihove politike deluje u savremenom okruženju. U suštini, oni pričom o demokratiji dolaze na vlast da bi vremenom ostvarili težnju da apsolutno vladaju državom, narodom i institucijama, pa se u međunarodnoj javnosti većina država u ovom regionu već svrstava u autokratske režime.

Na ovom području etnički nacionalizmi su naglašeno religioznog karaktera. Nove državne elite su, zajedno sa verskim elitama, isticale pobožnost kao obeležje patriotizma, pa je pripadanje narodu tako spojeno s verskom pripadnošću. To sprečava verske zajednice da budu verne svojoj osnovnoj misiji. U prirodi vere je da u duhu poštovanja, tolerancije, zajedništva i poverenja obrazuje zajednicu, a ne da promoviše nacionalne podele i poziva na jedinstvo bez različitosti. Nasuprot tome, verske organizacije se aktivno uključuju u društveni život sledeći stavove i retoriku aktuelnih politika. Pošto u takvim okolnostima etnonacionalne politike počivaju i na religijskoj tradiciji, one su prihvaćene od najširih slojeva stanovništva. Ovaj novi društveno-istorijski kontekst je većinskim religijskim organizacijama dao ključni značaj, snagu i uticaj u društveno-političkom životu pošto su većinske državne religije postale važne nacionalne institucije, čuvari autokratskih vlasti, novih mitova i kočnice demokratskih procesa. Spajanjem etničkih i verskih identiteta stvorene su nepremostive razlike i nevidljive granice među narodima, čime su ugrožene osnovne verske i lične slobode ljudi sa ovih prostora.

U kreiranju svesti i stavova o stvarnosti i aktuelnim događajima važno mesto pripada informisanju. Gotovo sve političke elite su od raspada Jugoslavije, pa sve do danas medije isključivo posmatrale kao sredstvo da se dođe na vlast i opstane na vlasti. Generalni problem ovog društva je zloupotreba medija koji nikada nisu tretirani kao deo demokratskog sistema, već kao glasilo i poluga moćnih struktura, bilo da su vladajuće, ekonomske ili verske. To medijski prostor čini opasnim ambijentom, kako za populaciju koja nekritički prima informacije kojima bezuslovno veruje pa u odnosu na to formira neadekvatne stavove, tako za one koji kritički promišljaju. Tako mediji vremenom oblikuju deformisano javno mnenje o bitnim životnim pitanjima za celu društvenu zajednicu, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnom planu.

Politike devedesetih

Narod koji teško živi, nije zadovoljan, ali se retko odlučuje da se otvoreno izjasni protiv svojih vođa, njihove elite i istomišljenika. Ako to i učini, to čini razjedinjeno, bez osmišljenog plana i istrajnosti. U uslovima kada se akademska zajednica ne oglašava, kao da je dala zavet da će ostati u senci zbivanja, ostaje na pojedincima koji imaju dovoljno znanja, slobode i hrabrosti da se, bez obzira na posledice, suprotstave ovakvim trendovima. Umesto građanskog mentaliteta gde se postavljaju pitanja i od izabranih predstavnika traže odgovori i odgovornost, na ovim prostorima je zaživeo podanički mentalitet, pri čemu se vođama sve veruje, vlastima ne suprotstavlja, a njihov nalog se bez pogovora izvršava. Kritičko mišljenje se na sve načine suzbija, a sve manje se čuje jer se ne razvija u porodici, školi i društvu. Pored toga, mnogi državu danas ne doživljavaju kao svoj dom, koji treba čuvati, štititi i graditi, već kao imaginaciju koja postoji kao okvir koji treba što mudrije iskoristiti u ostvarenju svojih interesa. Zato se za razne zloupotrebe u narodu može čuti: “Zato se borio da dođe na vlast”, “Sposoban je, pa se snalazi”, “Šta me briga, meni ništa ne uzima”... Na konstataciju da svi mi predstavljamo državu i da od našeg odnosa prema njoj zavisi kakvu ćemo državu imati može se čuti: “A kakve su nam vlasti i vođe? Koliko oni zloupotrebljavaju državu?” Da li to znači da mnogi biraju svoje predstavnike u vlasti da bi se nekažnjeno i oni neodgovorno ponašali prema državi kao i vladajuće strukture? Pa kako da nam onda bude bolje?

Danas je među onima koji odobravaju politike iz devedesetih mnogo mladih, odraslih u poratnom okruženju i obrazovanih u neadekvatnim uslovima ukupnog nezdravog ambijenta. Odgajaju se generacije koje nemaju izbora osim da žive u okruženju po ustaljenim pravilima ili da odu u potrazi za uspehom, boljim životom i perspektivom. Budu li se takvi trendovi nastavili, masovni otpor destruktivnim politikama uskoro neće ni biti moguć. Zato promotore etnonacionalističkih politika, kako u vlasti, tako i u opoziciji, moramo u javnosti razotkrivati, a onima koji to čine dati više prostora u medijima i javnim nastupima.