Vučiću uz Ruse i Kosovo samo još Dodik treba - Aleksandar Popov: Mnogi kažu da je to fingirani spor, ali ja mislim da nije

DANI: Šta čeka Aleksandra Vučića kad Ana Brnabić preuzme novi mandat?

POPOV: Nije slučajno odugovlačeno sa tim da se formira nova vlada jer situacija je više nego komplikovana i Vučić je pritisnut sa više strana povodom raznih stvari. Ključna stvar je, naravno, u ovom trenutku ono što je pitanje globalnog karaktera, uvođenje sankcija Rusiji. Međutim, tu je još jedan veliki teg na vratu, pitanje Kosova i vidimo da sada prilično sinhronizovano igraju SAD i EU oko toga da se ubrza proces normalizacije odnosa, kako oni to kažu. E, sad, bile su dve varijante kako nazvati finalni dokument. Evropa je to zvala pravno obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa, a Amerika, onako po američki kako oni to ne pakuju u celofan, da je to uzajamno priznanje. Sad je i jednima i drugima stalo da se to desi što pre zato da bi se izbio adut iz ruku Putinu povodom onog presedana. Po svemu sudeći je u opticaju papir koji predviđa model dve Nemačke, dakle da se Srbija ne suprotstavi prijemu Kosova u Ujedinjene nacije. Na taj način se, ukoliko bi došlo do toga (mada bi za SAD i EU najviše trebalo uzajamno priznanje), Putin ne bi mogao vaditi na taj presedan oko aneksije Krima, pa i nove četiri oblasti Ukrajine. Vučić je koristio to što Vlada nije formirana, mada svi na Zapadu znaju da je on glavni donosilac odluka, da će Vlada samo da potvrdi ono što on odluči. Ali, on je imao razlog da se vadi da Vlada nije formirana i da zbog toga ne može da donese ove ključne odluke, odugovlačio je do zadnjeg časa i tek sada je obnarodovano ko će biti u novoj vladi, a u vreme zaključenja vašeg lista ona će biti verovatno potvrđena i u Narodnoj skupštini. Prilikom sastavljanja nove vlade on je gledao da ona naizgled i dalje bude neutralna oko pitanja EU ili Rusija. Čak u Vladu nisu ušli glavni zagovornici jedne ili druge struje - Zorana Mihajlović, kao prozapadno orijentisana i Vulin, koji je otvoreno bio antievropski i proruski orijentisan. Međutim, ovde je jedna nova ministarka glavni pokazatelj koji će ubuduće biti strateški pravac Srbije. Naime, reč je o Tanji Miščević, koja je bila na čelu pregovaračkog tima oko priključivanja Srbije EU do 2019. godine, kada je otišla na dužnost zamenice generalnog sekretara Saveta za regionalnu saradnju u Sarajevu. U međuvremenu je Srbija imala hod uprazno na ovom planu i poslednjih nekoliko izveštaja o napretku ka EU, a posebno ovogodišnji, bili su veoma negativni po Srbiju. Nadam se da povratak Tanje Miščević znači i povratak Srbije na stvarni, a ne fingirani put ka ovoj evropskoj integraciji. Ako se ne računaju Ivica Dačić i Branko Ružić, u novoj vladi nema izrazito proruskih ministara kao što je bio Vulin. SPS je bio potreban Vučiću kao koalicioni partner zbog iznenađujuće velikog broja mandata koje je osvojio na prošlim izborima, ali iako je Dačiću pripao važan resor spoljne politike, to ne znači da će on na tom planu sprovoditi prorusku politiku, jer će tu ključnu reč imati Vučić, a ne Dačić.

DANI: Koliko je realan bilo kakav sporazum sa Kosovom u ovakvim uslovima i sa onakvim Kurtijem?

POPOV: Ja mislim da je to rešavanje kvadrature kruga. Čak i da se htelo ići na neku završnicu koja bi podrazumevala uzajamno priznavanje, tada je moralo u Srbiji godinama stvarati javno mnenje u tom pravcu, da se kaže evo, mi smo izloženi takvom pritisku da je pitanje biti ili ne biti i da se na taj način pripremi teren da se ipak desi to ili priznanje ili ta mekša varijanta koju je Evropa nudila, uzajamno obavezujući sporazum koji bi mogao da bude ni riba ni devojka. Međutim, oni koji donose odluke, bio to Vučić ili bilo ko drugi, nalaziće se pod teškom hipotekom ako nešto takvo urade da će u istoriji biti obeleženi kao drugi Vuk Branković jer je tako stvoreno javno mnenje. Otkako je SNS na vlasti, faktički je stalno jačao taj desni blok i sad su stranke ultradesne orijentacije zastupljene u parlamentu, i to ne sa malim brojem poslanika. Tu mislim na Dveri, Zavetnike, a bogami, i Narodna stranka Vuka Jeremića je tvrda oko priznanja Kosova... Vučić bi se našao u teškoj poziciji i unutar sopstvene stranke. Ja mislim da je najveći deo SNS-a protiv bilo kakvog priznanja Kosova, ali bi imao problem i sa javnim mnenjem jer stalno se pumpala ta varijanta da je Kosovo srce Srbije. To je donekle i razumljivo, taj mit o Kosovu nije od ove generacije, to je prenošeno sa generacije na generaciju, pa čak i ljudi koji su umerenijeg opredeljenja i koji su za neke kompromise, teško mogu da prihvate to. Za to je vezan dobar deo srpske istorije, to je rana taj Kosovski boj i izgubljena bitka, ali je i isto tako činjenica da se na Kosovu nalaze brojne srpske svetinje, od Pećke patrijaršije preko Dečana.

Teret: Dodik do Vučića pokušava i preko Porfirija Foto: Andrej Cukić/EPA

Čak i u varijanti da je prihvaćeno ono što su radili Vučić i Tači jedno vreme, a to je razmena teritorija, opet bi Albanci dobili jug Srbije u zamenu za sever Kosova. A sever Kosova je prazan. Tamo nemate ništa značajno. Imate nekoliko naseljenih mesta, a mimo toga nema značajnijih ni spomenika, verskih, ni kulturnih, ni bilo čega drugog što je vredno kao ono južno od Ibra. Tako da je to, kažem, težak zadatak, pritisak je sve veći. Bar jedan deo tog pritiska je mogao da bude oslabljen da je drugačije vođena politika tokom proteklih deset godina otkako je SNS na vlasti, da nije stalno podsticano u javnosti to prorusko raspoloženje. Ispalo je kroz izjave naših zvaničnika, tu je Vulin prednjačio, ali i preko naših medija, da je nama Rusija najveći politički, čak i privredni partner, što apsolutno nije tačno. Ispalo je da nas je Rusija jako zadužila, međutim, ima ona izreka ne daj Bože da te Rusija brani, a Kina hrani. Ako je Rusija htela da brani srpske interese na Kosovu, kada su nabrzinu iz baze kod Ugljevika ruske trupe zauzele aerodrom u Prištini, zašto nisu ostali tamo? Niko ovde nije nikada dobio dobro objašnjenje zašto se desilo da su se oni povukli. Bio sam u jednoj emisiji sa pokojnim Lazanskim gde smo o tome raspravljali i pitao sam ga zašto se to desilo. Rekao je zato što nisu dobili svoju zonu odgovornosti. To nije moguće bilo zato što je Rusija članica Saveta bezbednosti i ako su Česi i Slovaci dobili svoje zone odgovornosti, kako nije Rusija mogla? Mislim da to jednostavno nije tačno, nešto drugo je bilo u pitanju. Oni su nam uveli i sankcije u ono vreme devedesetih. Kod nas se stalno isticalo da su nas Rusi branili u Savetu bezbednosti UN-a, da formalno Kosovo ostane u okvirima Srbije. A Kosovo mi imamo samo u preambuli Ustava. Ako pogledate faktičko stanje, to je da naši zvaničnici moraju da traže odobrenje iz Prištine da bi posetili Kosovo, a onda se postavlja pitanje da li je ono stvarno naše. Ako je Srpska lista inkorporirana u Vladu Kosova, ako su svi naši ljudi inkorporirani u kosovski političko-pravni sistem, onda se postavi pitanje, stvarno, da li je sem na papiru Kosovo naše.

DANI: Koliko na Vučićevu odluku utiče razvoj situacije u Ukrajini? Čini se da ma koliko dobro Putin krenuo, sad već mora da vrlo ograničava svoje ciljeve ako neće da proširi rat. Ima li on uopšte vremena da se bavi ovim prostorima?

POPOV: Ma, ne. Jedna je stvar šta radi Putin i šta rade ovi komandanti na terenu, a druga je stvar šta radi ceo aparat oko Putina. To nije borba samo na jednom frontu jer on zna da ima ceo Zapad protiv sebe. Strategija jeste fokusirana na Ukrajinu, ali naravno da podrazumeva i ostale stvari koje mogu da pogoršaju ili poboljšaju stanje kad je reč o Ukrajini. Jedno je da se što više spreči taj upliv Zapada i da se umanji šteta od podrške koju Zapad pruža Ukrajini, a drugo je da se Zapadu, gde god je to moguće, u zdravu petu zabode trn. To je taj takozvani hibridni rat koji se vodi i putem sajber-prostora, ali isto tako Rusiji bi veoma odgovaralo kad bi ovde u srcu Evrope na ovim prostorima došlo do nekih turbulencija. Onda bi se u dobroj meri pažnja Zapada skrenula sa ukrajinskog problema jer ako Evropa ima problem u samom svom središtu, onda je to već druga priča. Tako da nije slučajno što je Putin direktno podržao i dva puta usred ove krize primio Dodika i što šalju te poruke. Na primer, ruski ambasador Bocan-Harčenko ovde je jednom prilikom izjavio, to je sve taj specijalni rat, kao da Rusija namerava da otvori bazu u Srbiji, a posle je to ispalo ne, svako ima pravo da razmišlja o nečemu, kao to bi mi voleli, ali pitanje je da li će Srbija da pristane. Ali velika vest je bila Rusija otvara bazu u Srbiji, a posebno što je ovde unutar same vlasti podeljeno mišljenje. Veći je taj proruski sentiment kod jednog dela vladajuće garniture, vladajuće stranke, da ne govorim o javnom mnenju i problem je u tome što, ako se budu morale uvoditi sankcije Ruskoj Federaciji, javno mnenje nije za to pripremano. Vučić je dao jednu izjavu kao opredeljenje će zavisiti kada vidimo da li je šteta veća od koristi.

Foto: MC Beograd

E, sad, kad se napravi šteta, onda je već kasno za to. Može se očekivati ako rat potraje, a potrajaće vidi se po svemu, da će taj pritisak biti takav da će Srbija početi stvarno da ima velike štete. Dovod nafte preko JANAF-a je već bila prva packa, ali Evropa ima toliko jake argumente da može Srbiji naneti nenadoknadivu štetu. Od toga da se prekinu pregovori oko pristupanja, to je politička šteta, ali ono što daleko više može da boli to je da nemaš više pretpristupne fondove, nemaš onaj ekonomski investicioni plan od devet milijardi koji stoji da bude iskorišten, da ne govorimo što je Srbiji EU najveći trgovinski partner, što najveći broj investicija dolazi sa Zapada i ako se tu napravi rez, onda ćemo tek moći da osetimo koje su posledice. Uz sve to preti nam i ukidanje bezviznog režima sa državama članicama EU. To bi moglo da se desi i ta šteta bi bila nepovratna. Jednostavno da se prekinu svi politički i ekonomski kanali i onda bi trebalo dosta vremena da se promeni politika, ali šteta je već naneta. Nevolja je u tome bila što se preko naših medija često prikazivalo da su Rusi nama i najveći ekonomski partner. Tek kada smo dobili šamar iz Bruxellesa, reagovalo se sa naše zvanične strane, pa je rečeno da, Evropa je nama glavni ekonomski partner te je onda govoreno i o ciframa koje su ili donirane ili su kroz trgovinsku razmenu dobijene, kao i o zapadnim investicijama koje dolaze ovamo. Pritisak je žestoki i od Rusije, vidimo da ona po svaku cenu želi da prikaže da je Srbija njoj odana. Videli smo onaj sporazum koji su potpisali Selaković i Lavrov, bio je nedavno i zamenik ministra spoljnih poslova Rusije u Srbiji, iako naša strana to nije objavila, oni su objavili da je bio sastanak između njega i Vučića i našeg rukovodstva. Pritisak je s obe strane sve veći, došli smo u situaciju da i jedna i druga strana može da te uceni, jedni sa energentima i na druge načine da te potkopavaju, a Evropa ima snažne ekonomske argumente.

DANI: Gdje smo mi u toj priči? Dodik je dan prije našeg razgovora bio kod patrijarha, nije rečeno da je bio kod Vučića. Vučić mu još nije čestitao na izbornoj pobjedi koja još nije ni potvrđena. Može li sad ona stara priča nezavisno Kosovo, nezavisna Republika Srpska postati popustite nas s Kosovom, a mi ćemo pritisnuti Dodika da prestane sa secesionizmom?

POPOV: Ne. Evropa i Amerika neće odustati od ovog što su pokrenule oko Kosova, to je sigurno. Međutim, trpeti toliki pritisak i zbog Kosova i oko sankcija, a imati na vratu još i Dodika, koji je u zavadi sa celom međunarodnom zajednicom sem sa Rusijom, koji se računa kao direktan ruski eksponent na Balkanu, koji ima i taj bagaž oko korupcionaških afera, ja mislim da je postao pretežak teret za našu vlast i da je to jedan od razloga za spor. Mnogi kažu da je to fingirani spor, međutim ja mislim da nije jer sad posle ovih izbora našoj vlasti bi više odgovaralo da imamo u Banjaluci čoveka koji nema taj bagaž koji ima Dodik. A Jelena Trivić, koja je to potencijalno, videt ćemo šta će pokazati brojanje glasova, izjavila je da će slediti nacionalnu politiku iz Beograda. Znači da bi onda vlasti u Beogradu više odgovaralo da se reši Dodika koji ima taj bagaž, a da ima čoveka preko koga bi opet mogla da ostvaruje utjecaje na zbivanja u RS-u i BiH. Trivićka je, koliko sam ja video, poslala daleko pomirljivije poruke i Bošnjacima i drugima koji žive u BiH, tako da bi time oslabila bar jedna zona pritiska Zapada na Beograd.

DANI: Pitao bih Vas kako tumačite rezultate naših izbora, međutim ni mi ih još ne znamo i ne znamo kad ćemo i znati. Znamo kako je sad sa Dodikom, ali mislite li da bi za odnose BiH i Srbije bilo dobro da imamo predsjednicu RS-a koja će slijediti nacionalnu politiku Beograda?

POPOV: Ne, ne mislim, nego kažem da bi za Beograd bilo...

DANI: Znamo da bi za Beograd bilo. Ali, za odnose BiH i Srbije?

POPOV: Što se tiče BiH, najbolje bi bilo da imamo političare koji bi bili nezavisni jer žive u BiH. Naravno da imaju veze sa državom matičnog naroda, to je logika. Svaka matica se stara o svojim sunarodnicima u rasejanju, to je legitimna stvar, ali ne na taj način da se meša u unutrašnje stvari te države. Tu je granica. Iako je Vučić uvek govorio da priznaje suverenitet BiH, imali smo zato uvek Vulina koji je dovodio u pitanje uopšte celovitost BiH i priželjkivao prisajedinjenje RS-a Srbiji. Tako da bi, što se mene tiče i Igmanske inicijative u čije ime ja govorim, dve susjedne zemlje Hrvatska i Srbija, koje su potpisnice Dejtonskog sporazuma, a ne garanti kako često vole da istaknu, morale konstruktivno da se ponašaju i da doprinose da taj njihov sused bude funkcionalna država, servis svih građana, a ne da na neki način destabilizuju tu zemlju forsirajući jednu ili drugu varijantu. Evo, vidimo da je Hrvatska kroz promene Izbornog zakona faktički indirektno išla na formiranje trećeg entiteta. Tu su se vrlo lako našli Čović i Dodik na istom terenu pa nije slučajno što je Milanović pred same izbore bio kod Dodika. Sve to doprinosi da slabi pritisak na Dodika, jer se, eto, i hrvatska strana zalaže za slabljenje dejtonski ustrojene strukture BiH. Nevolja je u tome što oba suseda tretiraju delove BiH kao svoje protektorate i imate utisak kao da nad BiH i dalje visi Karađorđevo 2, taj duh Karađorđeva, ali u novoj varijanti. To je atmosfera nezavršenog rata, ali kao da nismo završili sa devedesetim, nego dogovor iz Karađorđeva treba dovesti do kraja. Može se zameriti i predstavnicima bošnjačkog naroda, mislim pre svega Bakiru Izetbegoviću, jer on i Dodik na neki način igraju dupli pas homogenizujući svoje biračko telo. Jedan najavi stvaranje unitarne BiH, bez entiteta i onda uz one izjave da je RS genocidna tvorevina, da alibi Dodiku da najavi izlazak iz BiH. Oni su se tako igrali unedogled, a BiH sve bliže raspadu i narodu sve gore. Mislim da je to problem u samom Dejtonskom sporazumu koji je zaustavio rat u onom trenutku, ali nije postavio osnovu za trajan i stabilan mir. On se mogao promeniti već posle pet godina. Već tada se videlo da li može da funkcioniše zemlja koja ima dva entiteta, tri konstitutivna naroda, deset kantona, distrikt Brčko, gde su još sveži ožiljci od ratova i gde taj nacionalizam nije suzbijen. Već tada se moglo pristupiti promeni dejtonskog Ustava u BiH, da BiH i posle 27 godina ne bude i dalje protektorat kao što je sada, nego da se stavi na stabilne noge, ojačaju institucije, da ne zavisi sve od tri predstavnika konstitutivnih naroda koji drže sudbinu tih naroda u svojim rukama, a zapravo rade u svoju korist. Bosna i Hercegovina je do sada morala postati funkcionalna država u kojoj institucije funkcionišu, u kojoj nema stalnog prepucavanja lidera tri konstitutivna naroda i gde nije sve stalno na ivici nekog raspada ili sukoba. Dakle, ovde je greh i međunarodne zajednice zašto 27 godina posle Daytona nije iskoristila priliku da od BiH napravi stabilnu državu kao servis svih njenih građana.

DANI: Početak oktobra i izvještaj o napretku BiH u kojem suštinski piše ne valja to ništa, a onda nakon toga preporuka za status kandidata za članstvo u EU, djeluje mi sasvim u skladu s ovim našim balkanskim logikama. Može li ta preporuka i ako nam eventualno krajem godine daju kandidatski status, nešto promijeniti sa ovakvim odnosom snaga u BiH? A imamo tri jaka nacionalizma koja evo 20 i nešto godina samo jačamo?

POPOV: Ne verujem. Evo vidimo da Christian Schmidt​ zapravo samo krpi rupe. On kaže da je protiv Daytona 2 i da je ovlašten da interveniše oko nekih stvari koje se tiču izbora, odnosno deblokiranja formiranja institucija unutar Federacije BiH, a nije bio nadležan za sprovođenje presude Suda za ljudska prava. Dakle, to je nonsens. Prvo je Inzko 10 godina potrošio primajući veliku platu, prespavao je svoj mandat ili se nije mešao u svoj posao, pa sad imamo Christiana Schmidt​a koji krpi rupe, a zapravo ne predlaže trajna rešenja koja bi stabilizovala celu priču. Znači, ide da zadovolji predstavnike jednog od tri konstitutivna naroda da bi se mogli konstituisati organi Federacije, kako BiH ne bi postala krizno žarište u inače nestabilnom regionu, što bi posebno bilo opasno usred ukrajinske krize. Zapad se ponaša ovde kao vatrogasac koji dežura oko tinjajućeg žara samo da se ne raspali nova vatra. U tom kontekstu je i dato to obećanje, ustvari, predloženo da se da status kandidata, kao da će to doprineti da se stabilizira stanje. Ja ne verujem u to. Ako imamo institucije koje dozvoljavaju pojedincima da mogu da se ponašaju ovako kako se ponašaju, onda Christian Schmidt​ može samo da izigrava protektora, ali se stanje u samoj BiH neće bitno promeniti. Ja sam bar skeptičan oko toga. Osim toga, ako Evropa već ima odmetnute svoje članove, Mađarska na primer ili cela Višegradska grupa, još samo im trebamo mi ovakvi kakvi smo. Nemamo izgrađene ni institucije, ni slobodu štampe, ni vladavinu prava, imamo veoma loše unutrašnje odnose. Ja jesam svim srcem za to da i Srbija i sve zemlje regiona što pre uđu u Evropsku uniju, ali istovremeno želim EU zbog svoje zemlje, da prihvatimo evropska pravila, da imamo izgrađene institucije, da imamo vladavinu prava, slobodu štampe. Želim da živim u zemlji koja prihvata evropske kriterijume, evropske vrednosti i, naravno, ako smo članica tako jedne velike i jake zajednice naroda, to vuče i ekonomske benefite. To je po mom mišljenju cilj. Ali, ako ovako nesređeni kakvi smo unutra sebe uđemo u EU, možemo da destabilizujemo Evropsku uniju, a nećemo urediti unutrašnje stanje u svojoj zemlji. Videli smo da su se neke zemlje Istočnog bloka do ulaska u EU trudile da ispune sve one uzuse, da zatvore sva poglavlja, a čim uđu tamo, počnu drugačije da se ponašaju. To je zanimljivo. Evo vidimo da je najveća korupcija u istočnoevropskim zemljama, posebno onim koje su primljene u prvom talasu bez ikakvih kriterija, Bugarska, Rumunija i tako dalje. A da ne govorimo sada Višegradska grupa koja jednostavno ne poštuje uzuse Evropske unije.

DANI: Koliko bi pomoglo kad bi se popravili odnosi između država na Balkanu? Spomenuli ste tri potpisnice Dejtonskog sporazuma. Jedna je članica EU, druga je kandidat, treća je Bosna i Hercegovina. Ima li prostora da se nekim inicijativama, sad je posljednja Evropska politička zajednica, prije toga je bio Berlinski proces, Vučić, Zaev i Rama guraju Otvoreni Balkan, počne sarađivati na racionalnim osnovama, na onome što će popravljati život nezavisno od politika?

POPOV: Ovde jesu još friške emocije, evo, nismo ni sve nestale prebrojali iz ratova devedesetih godina i to je, očito se vidi i po ponašanju političara ovde, ali i u Hrvatskoj, dobitna kombinacija da se homogenizuje svoje biračko telo. Ključ je zapravo u osovini Beograd - Zagreb jer tu imamo od 2012. ovde, a malo kasnije i u Hrvatskoj, na vlasti dve stranke koje su bile na vlasti i devedesetih kada su ratovi bili. Ja sam nedavno rekao da mi živimo u atmosferi nezavršenog rata. Ako gledate ove izjave, prepucavanja te oko ovih pilota, te oko posete Vučića Jasenovcu i tako dalje, to sve liči na takvu atmosferu. Oni vide da je to probitačna varijanta da se na taj način pokažu kod svog biračkog tela kao zaštitnici svoje nacije. Na taj način ubiraju poene, skreću pažnju sa domaćih afera i domaćih problema. Našima ovde, ali i drugima koji vode takvu politiku, odgovara da stalno imamo dežurne neprijatelje. Na taj se način homogenizuju dajte, manite se sada i vladavine prava i bilo čega kad je država u opasnosti. To je, nažalost, politika i mentalitet. Koliko treba vremena samo da se dese neka pomirenja. Jedino pomirenje koje se desilo na ovim prostorima je, to mnogi ne znaju, srpsko-mađarsko. U pretprošloj deceniji čak, formirana je zajednička komisija koja je pobrojala žrtve zločina koje su počinili Mađari u Bačkoj sa početka rata, pre svega onih racija kada je bila Novosadska racija 1942. u januaru i u celoj Šajkaškoj oblasti, gde je stradalo oko 5.000 ljudi, a onda je došla neka vrsta osvete kada su partizani pobedili pa je stradao jedan broj Mađara civila. Kada su prebrojane sve te žrtve, izvještaj te komisije je usvojen u našem parlamentu i u Budimpešti, oba parlamenta su usvojila deklaracije o pomirenju i dva predsednika su odali poštu i srpskim i mađarskim žrtvama. Ali da bi se to desilo, bilo je potrebno da prođe 70 godina od tih događaja. Reč je o dva naroda koji nisu toliko bliski kao što smo, na primer, mi i Hrvati. Mi isti jezik govorimo, živeli smo u istoj državi..., pa kad dođe do zavade među najbližima, to najviše boli. Mene baš briga za Japance i ne znam koga drugog, ovde su emocije daleko jače i duže traju. Jedina čarobna formula da prevaziđemo balast devedesetih bila je da je ovde bio veći uticaj Zapada. Mislim da se Zapad nama bavio samo u situacijama kada dođe do kriza. Evo, Merkelova je tolerisala stabilokratije. Pa Vučić je došao na vlast kao njen čovek, kao čovek Zapada. Kad je Tadić rekao da ne može da ukine paralelne institucije na severu Kosova jer kad bi ih ukinuo, tamo ne bi bilo nikakvih institucija, a stvarno nije ni bilo, tada je Merkelova prelomila i tada je već Tadić bio pušten niz vodu, a došli su Vučić i SNS, koji imaju, kao, patriotski kapacitet da mogu da učine nešto oko Kosova. Dakle, on je doveden kao prozapadni čovek, isto kao i Dodik.

DANI: Gledao sam kako Dodika dovode na tu skupštinu na kojoj je prvi put izabran za premijera...

POPOV: Ja Dodika lično dobro znam i znam celu tu priču. Svi oni su dovedeni kao ljudi Zapada, a onda na kraju okrenu ćurak naopako i imamo stabilokratije koje Zapad toleriše pod parolom samo neka se ne puca, a onda kad dođe do kriznih situacija, samo izigravaju vatrogasce. Propušteno je ogromno vreme da se na neki način taj uticaj Zapada iskoristi za jednu drugu varijantu, da se ovde instaliraju demokratske institucije, da zavlada vladavina prava i onda da na taj način imaju koristi i građani ovih zemalja, ali i cela Evropa. Jer koliko još treba da imamo ovako nestabilnu situaciju i da imamo lidere koji mogu očas posla da iskomplikuju celu situaciju?

DANI: Da se desi neko čudo pa da u ovom trenutku kompletan Balkan dobije nekakve normalne političare koji će raditi svoj posao, možete li procijeniti koliko nam treba vremena da stvorimo normalna društva iz kojih ljudi neće bježati? Imamo li unutar tog vremena prostor da zadržimo ove sad koji razmišljaju da odu da ne ostanemo bez ljudi, bez djece?

POPOV: Pa kad bismo imali ovde neke normalne, demokratske vlasti koje bi stvarno vodile računa o tome, ja mislim da bi one prvo te mlade privukle i angažovale ih stavljajući ih u razne institucije. Ovde je važno otvoriti nadu ljudima. Ja sam stariji čovek, pri kraju svog života, svašta sam prošao, ja nemam šta više da se nadam sem onoga na kraju, ali mladima nedostaje nada da nešto može biti bolje. I oni su izgubili veru. Setite se samo u vreme Miloševića kad su bili oni protesti zbog izborne krađe '96. na '97., jezgro protesta su bili studenti. Više od 100.000 ljudi u Beogradu svakodnevno je protestovalo, tu su studenti činili okosnicu protesta.

Pritisci: Vučiću ambasadori zemalja Kvinte i EU izdiktirali uslove Foto: Anadolija

Tada su postojale vera i nada da će se, kada ode Milošević, nešto promeniti. Došao je Đinđić, trajalo je tri godine, ubili su ga i, evo, sada je sve to jedna linija sunovrata. Ljudi nemaju nadu. Kad bi ti mladi ljudi imali bar nadu, ne mora to odmah da bude boljitak, da odmah kažeš sad umesto 30.000 imaćete 70.000 plate ili ne znam koliko, minimalac neće biti 40.000, nego će biti ne znam koliko, ali barem da oni vide perspektivu, da im se otvori perspektiva, ja mislim da bi to već bio veliki podsticaj da ostanu u ovoj zemlji. Kad oni ne vide perspektivu, neće ni da žive u ovom zagađenom prostoru koji smo mi stvorili. Pa mi ne znamo šta znači živeti u normalno vreme i to je toksično toliko da mladi ljudi, nije u pitanju samo egzistencija, neće da žive u takvoj atmosferi. Ovde je najlakše dobiti posao - učlaniš se u SNS, dobijaš posao odmah. Ali ima ljudi koji imaju dignitet i neće to da urade. A ne samo to, čak i kad bi dobili posao bez stranačke knjižice, ova toksična atmosfera jednostavno truje ljude. Oni neće da žive u tom, hoće da žive u normalnijem društvu. Kažem, kad bi se otvorila samo neka nada da će biti bolje i da vide da se ide u tom pravcu, oni bi se uključili. Ja u to verujem. Ali, jednostavno, ovakvo nešto nije privlačno za njih i zato i odlaze.

DANI: Znači da dok ne pomremo mi, ratna generacija, mrka nam kapa?

POPOV: Nažalost, moram da vam kažem da se uspelo kroz ove narative koji se plasiraju kroz izjave političara, kroz medije, da mi u dobroj meri zatrujemo nove generacije. Mi smo se trudili kroz nevladine organizacije da što više povezujemo mlade i sa prostora Dejtonskog sporazuma, zemalja koje su bile u ratu devedesetih računajući tu i Kosovo. Centar za regionalizam čiji sam ja direktor ima sa organizacijom “Majka Tereza” iz Prištine zajednički projekat koji se zove Civilni dijalog i on traje već 20 godina. U taj projekat najviše uključujemo mlade ljude. I kad se nađu mladi iz Prištine koji su indoktrinirani na taj način svi su oni zlikovci tamo i kad se nađu naši odavde koji su indoktrinirani na isti način samo sa drugačijim predznakom, onda oni odjednom vide da imaju iste probleme, da žive u nedemokratskim društvima, da je stabilokratija na vlasti i tamo i ovde, nemaju posla ni jedni ni drugi, nemaju perspektivu i odjednom se vidi nisu oni svi takvi. Na taj način smo stvarali ambasadore, na njima je budućnost. U Prištini, na primer, neki ljudi koji su bili uključeni u Civilni dijalog sredinom prve decenije ovoga veka, došli su na neke važne funkcije i itekako drugačije gledaju stvari nego neki koji nisu. Isto tako i ovde ljudi koji bi mogli da dođu na neke funkcije, oni su sada intelektualna elita, i oni drugačije gledaju na stvari. Važno je razbijati stereotipije među ljudima. Jer, stereotipije su strašno ušančene u našim sistemima. Svi oni ne valjaju tamo, rade protiv nas i tako dalje, a kad dođeš, kad vidiš da ovde itekako ima normalnih ljudi i tamo isto, da nisu svi Šiptari koji nam rade o glavi i da ovde nisu svi četnici koji rade njima o glavi, to je sasvim drugačija priča. Na ovim prostorima fali obnova komunikacije i što veća komunikacija među ljudima. To razbija stereotipije i mi smo to kroz Igmansku inicijativu 22 godine radili na prostorima Dejtonskog sporazuma, a evo 21 godinu sa Kosovom. Ali to nije dovoljno. Mi koji tako radimo ispadnemo incidentna varijanta u celoj toj priči. Glavni tok koji stvaraju i političari i mediji je drugačiji..