Marina Veličković, doktor međunarodnog prava: Nemamo svi istu šansu
Nevjerovatna je privilegija biti okružen ljudima koji su izvrsni u onome čime se bave, koji su strastveni i znatiželjni i koji svoje znanje i vještine dijele apsolutno nesebično.
Shvatila je to Marina Veličković, prva djevojka iz Bosne i Hercegovine koja je dobila prestižnu Gatesovu stipendiju. Diplomirala je pravo na Univerzitetu u Bristolu u Velikoj Britaniji, a na doktorat se prijavila u Londonsku školu ekonomije i političkih nauka gdje je i magistrirala i na Cambridgeu. Na oba fakulteta uspijeva dobiti stipendije i supervizore koje je željela. Međutim, Gates stipendija je prevagnula u korist Cambridgea.
Raj za štrebere
”Sviđalo mi se što se dodjeljuje studentima za čija istraživanja se smatra da imaju potencijal da doprinesu društvu i što je cijela Gates Cambridge studentska zajednica politički i društveno aktivna”, govori Veličković za Dane.
Za nju je velika čast što je bila dio jedne takve zajednice posljednje četiri godine. Jer, to je njeno iskustvo u Cambridgeu učinilo posebnim.
”Svakodnevna interakcija sa kolegama koji bi mi uz kafu ili ručak pričali o svom istraživanju, o eksperimentima na kojima su radili u slobodno vrijeme, to mi je najviše nedostajalo kada je počela pandemija”, kaže Veličković.
Prepričava nam kako je njen drug radio doktorat iz mikrobiologije, a pored toga je sa još nekoliko doktoranata ispitivao kvalitet vode u rijeci Cam koja prolazi kroz Cambridge.
”Na njoj sam ja svakodnevno trenirala veslanje. I svaki put kada bismo se sreli u prolazu, obavijestio bi me o novim bakterijama i patogenima koje bih mogla pokupiti tokom treninga, čime bih ja onda prepadala cure iz ekipe”, šali se Veličković.
Na kraju su sve, nastavlja ona, imale takvu fobiju da će upasti u rijeku tokom treninga da su imale najneuravnoteženiji čamac na svim trkama.
”A kad bi se desilo da mi treba knjiga koju nije imala nijedna, uskakala je super bibliotekarka naručujući je iz još šire bibliotekarske mreže. Pored toga smo raspolagali i ličnim budžetom za kupovinu knjiga, koji ja nikada nisam potrošila, jer mi jednostavno nije zatrebao”, govori Veličković.
Taj neograničeni pristup svim mogućim izvorima bio je apsolutni raj za, kako samu sebe naziva, štreberku poput nje. S druge strane, činjenica da su joj se prijatelji koji studiraju na drugim univerzitetima često javljali sa molbom da im nešto nabavi, bila je redovan podsjetnik da je u privilegovanoj poziciji i da je pristup takvim resursima još ograničen na malu grupu ljudi.
Na put za znanjem krenula je, između ostalog, zbog roditelja koji su, kaže, veliki štreberi, pa su i nju zarazili ljubavlju prema učenju.
”Mogli smo priuštiti knjige, putovanja, odlaske u muzeje... Mislim da bismo svi mogli dosegnuti svoj puni potencijal kada bismo imali materijalne uslove za to”, kaže Veličković.
Žao joj je što većina djece nema pristup knjigama, dokumentarnim emisijama i muzejima, jer država, uočava ona, ne ulaže u biblioteke, obrazovni program i kulturu.
”Te stvari nisu dostupne svima i samim tim nemamo svi iste šanse. Tako da mislim da je jako bitno, kada se govori o mom putu za znanjem, naglasiti da ne polazimo svi sa iste tačke i da je za neke put mnogo duži i teži, a za neke čak i zatvoren”, rekla je.
Međutim, kada se radi o pravu, to je bio samo njen izbor, jer su roditelji, kaže, “dosta umjetnički nastrojeni”, a dok je odrastala, nikada nije upoznala nijednog pravnika.
I ljudi i okolnosti
”Kao mala sam išla na klasični balet i u muzičku školu, bavila sam se dizajnom i fotografijom, pa su onda svi nekako očekivali da ću ja upisati neku od akademija”, govori Veličković.
Međutim, nju je zainteresovalo međunarodno krivično pravo i već u srednjoj školi je počela čitati sve čega se mogla dočepati a da je imalo veze s tim.
”Tata mi je onda poklonio knjigu Hannah Arendt o suđenju Adolfu Eichmannu u kojoj se propituje veza između historije i prava, o čemu je sada i moj doktorat”, rekla nam je.
Smatra da činjenica da je njen tata znao za tu knjigu, da je imao novac i vrijeme da je nađe i kupi, jesu primjeri prednosti koju je imala na početku svoga puta.
Sada je dosta odmakla na tom putu, a studij i život u Engleskoj su je već oblikovali. Tu je, kaže, sazrela i odrasla. Tu sam primila prvu platu i izašla na prvi štrajk, tu sam prvi put dočekala jutro u hitnoj i jutro na derneku...
Engleska konkretnost za nju je bila motivirajuća, jer je tako naučila da uradi tačno ono što se od nje traži. Ta zemlja joj je dala samopouzdanje da kaže kada nešto ne zna ili ne razumije i tako je oslobodila da svakodnevno nauči nešto novo.
”Svoj uspjeh ne vidim kao individualan, iza njega stoji mnogo ljudi koji su mi pomagali, davali savjete, ohrabrivali me, a iza tog uspjeha isto tako stoje i okolnosti zbog kojih su moji izbori uopšte bili mogući”, zaključuje ona.
Ipak, zadovoljna je svojim postignućima, ali misli da bi to bilo mnogo manje nesvakidašnje kada bismo živjeli u društvu koje bi vodilo više računa o pravičnosti u odgoju i obrazovanju.
Nju je život u Engleskoj naučio kako da se fokusira na sebe, na svoj rad i svoje ciljeve, bez pretjeranog osvrtanja na mišljenja okoline: ”I to je za mene bilo istinski oslobađajuće...”
Ali ono što joj je najviše koristilo u Engleskoj, a što je razvila kod kuće, u Bosni i Hercegovini, jeste snalažljivost.
”Odrastanje u sistemu koji je često nefunkcionalan nas sve tjera da nalazimo načine da završimo stvari van okvira koji je predviđen za to”, uvidjela je.
Emancipacija i klasni jaz
Smatra da je jedan od mitova o Cambridgeu taj da ljudi stalno rade jer je ona shvatila da nikada nije imala ispunjeniji život od onoga kakav tamo živi.
”Radila sam na doktoratu, ali sam pored toga trenirala veslanje, izlazila sa rajom, putovala, išla na sastanke sindikata i pomagala pri akcijama, išla u šoping, zaljubljivala se i odljubljivala, slala drugaricama skrinšote poruka da pitam šta misle zašto neko ne odgovara, selila se i uređivala svoje prostore, kuhala i organizovala večere za prijatelje...”, prisjeća se Veličković, koja je naučila da je za uspjeh potrebna ravnoteža.
Veličković vodi i internet-stranicu Krajnje neuračunljive na kojoj pokušava razviti kritiku društva i patrijarhata i pokazati koliko je ženama teško izaći van okvira koji su im postavljeni.
”Jedan od problema liberalnog feminizma, a koji se i kod nas sada širi kroz reklamne kampanje i influensersku kulturu, jeste da se društvena nejednakost predstavlja kao lični izbor”, uočava ona.
Smatra da opresija i nasilje nisu pitanje izbora, te da žene ne mogu samo izabrati da budu jednake, da rade ili rađaju.
”To je cijela poenta: većina žena nema spektar izbora koji bi im omogućili da vode onakve živote kakve žele. To nije pitanje njihove svijesti, već pitanje okoline, pitanje ekonomije, obrazovnog sistema, društvene podrške...”, zaključuje.
A prvi korak ka zajedničkoj emancipaciji, poručuje Veličković, mora biti odbijanje ideje da same biramo svoju sudbinu i svoju emancipaciju, pa razvijanje svijesti da u društvu u kojem postoji klasni jaz ne može postojati istinska emancipacija..
